Norveška šumska mačka: Miljenica vikinga
Domaće mačke su prvi put stigle u Skandinaviju negde oko 1000. godine zahvaljujući trgovanju Vikinga sa Vizantskim Carstvom na istoku, čiji je glavni grad bio Kostantinopolis (danas Istanbul).
Postoje dokazi da se trgovalo mačkama između Vikinga i Vizantinaca, budući da mačja populacija u Norveškoj ima iste boje dlake kao i turske mačke, što je retkost u Evropi. Dugodlake su mačke česta pojava širom Skandinavije: dok Norveška ima svoju wegie, Danska i Švedska imaju sopstvene verzije, a nazivaju se "racekatte" i "rugkatt".
Norveška šumska mačka, ili Norsk skaukatt, isključivo je skandinavska pasmina, a razvila se u hladnoj, severnoj klimi Norveške. Njeno tačno poreklo nije poznato, ali kao maine coon mačka, prilagodila se životu na hladnoći i vlazi zahvaljujući veličanstvenom dvostrukom krznu koje se sastoji od mekane vunaste poddlake, koja zadržava toplinu tela, i duge, sjajne, obešene spoljne dlake čiji je zadatak odbacivanje snega i kiše.
Isto kao u slučaju maine coon mačke, takva dlaka iziskuje malo nege, ali kao kod svih dugodlakih mačaka, spoljna dlaka se odbacuje jednom godišnje, pa ostaje samo prekrasno čupav rep koji pokazuje da je zaista reč o dugodlakoj mački. Dug rep - koji seže do ramenih lopatica, obilno je pokriven dlakom i mačka ga drži uzdignutog.
Velike, snažne noge (zadnje su veće od prednjih), velike, teške šape i snažne, oštre kandže, norvešku šumsku mačku čine izvrsnim penjačem - možda su te veoma okretne mačke potomci mitskih divovskih mačaka koje su vukle kočiju norveške boginje Freye, piše "Životinje.rs".
U norveškim bajkama, prikupljenim i zapisanim u 19. veku, često se pojavljuje „vilinska mačka“ sa dugim, čupavim repom. Grupa uzgajivača je tridesetih godina 20. veka od pasmine otpornih mačaka, koje su živele napolju i koristile se za lov štetočina na farmama, počela razvijati pasminu sa pedigreom.
Barem je jedna norveška šumska mačka prikazana na izložbi u Oslu, u Norveškoj, pre Drugog svetskog rata, ali planski uzgoj je ozbiljno započeo tek sedadesetih godina. Pasmina je 1979. stigla u SAD, a u Britaniji se pojavila osamdesetih godina.
Danas postoji oko 400 registrovanih norveških šumskih mačaka u Norveškoj, a mnogo ih je više u drugim zemljama, posebno u susednoj Švedskoj. Iako su velike i snažne, norveške šumske mačke nikad ne bi smele da deluju zdepasto, a lice bi trebalo biti uglasto, i stvarati utisak budnosti i inteligencije, a ne „dražesti“.
Sve boje su dopuštene - na izložbama se ne dobijaju bodovi za boju dlake - a važniji je kvalitet krzna. Međutim, u pasmini dominiraju prugaste i dvobojne mačke, što odražava nasumično uzgojenu mačju populaciju čiji je potomak norveška šumska mačka.