ИСПИТИВАЊЕ НА МЕДИЦИНСКОМ ФАКУЛТЕТУ ЈЕ ЛОШЕ: Настава добра, оцене нису огледало знања

Прво уграђивање вештачког срца у Србији које не ради велики број земаља, награда за успех у послу коју додељује Светска агенција за истраживање квалитета (добиле још само три медицинске установе, ниједна из Европе), повеља Српског лекарског друштва – све то је исписано на предњој страни медаље на врату Клиничког центра Србије (КЦС), болнице која има 8 хиљада запослених, 3.500 постеља и која годишње брине о милион и 300 хиљада болесника. С друге стране медаље, (не)очекивано, постоје озбиљне оптужбе које је изнео директор Центра, професор др Миљко Ристић. Разговарали смо са њим о потресу који су у јавност изазвале његове речи да Медицински факултет (МФ) због привилегованог система оцењивања неоправдано производи превелики број лекара с високим просеком око 10, које КЦС на основу ауторитета добрих оцена на испитима прима у своје редове. Због тога су све чешћи случајеви да се запошљавају особе чији ниво знања никако не одговара високом просеку који им краси диплому.

– Како је тај неко дошао до високог просека између 9 и 10 и зашто је таквих све више? Зато што систем оцејивања на факултету пружа могућност за злоупотребу и поклањање оцена. Тачно се зна да одређен студент полаже одређеног дана, у одређено време, код одређеног професора. То је простор за корупцију, не само за гурање сопствене деце. Има ту више елемената који би морали да се истраже. Зашто студенти добијају веће оцене од оних које заслужују – пита се професор.

Он истиче да се то може исправити само променом система испитивања и да је неопходно увести шифрирано тестирање тако да се не зна име студента који полаже.

– Његов идентитет се открива тек кад га оцени комисија. Тако ће просечна оцена заиста бити резултат знања и ми ћемо знати шта добијамо кад примимо неког са оценом 10. Највише волим када на КЦС дође лекар са просеком између 8 и 8.5. То је неки заслужен просек и знам шта да очекујем. У поклањању оцена нема мере – циљ није да добију 7 или 8, већ ни мање ни више него 10. Чим је преко 9, нешто је сумњиво – уверава др Ристић.

– Медицински факултет се осетио прозваним, али ја поново истичем да је настава на факултету добра, али је зато систем испитивања лош. Кад сам ја студирао, 70-их, у тадашњој историји Медицинског факултета који је постојао тридесетак година је било само три студента који су завршили са максималним просеком. А данас их има на десетине, а можда и стотине – нису нестручни, имају диплому, али за рад у КЦС-у је потребно издвојити најбоље! Код нас долазе пацијенти са најтежим болестима, које не могу да се лече у мањим болницама.

– Ред је да на конкурсима примате најбоље. И у фудбалу је тако – ангажујете играче на основу одређених критеријума као што су брзина, колико је дао голова, да ли има искуства. Зато је и у медицини логично да предност имају они са већим просеком. Одређен вид тестирања мора да буде обавезан, те сам размишљао да уведемо пробни рад од једог до три месеца где бисмо видели да ли неко вреди ли не. На неки начин то већ имамо зато што код нас много лекара ради на одређено од четири до шест месеци. Тако одлучујемо како ћемо попуњавати оно мало места за стално запошљење које добијамо годишње. Лане смо добили 40, а 300 лекара ради на одређено. Тај систем нам је дао могућност да изаберемо лекаре који су заиста квалитетни. Мислим да би неки вид пробања морао да буде обавезан.

– Када примимо неког са огромним просеком, то радимо са респектом, мислимо да он зна и да је квалитетан. Међутим, у првој визити се већ запитате да ли је то заиста тако, а после друге већ схватите да то нема везе с просеком који се приказује. Он је заблокирао једно месту на КЦС-у, има адут који се зове висок просек и питање је како га склонити. Такви беже од пацијената јер знају да не знају. Склањају се, преписују неку ситну терапију и то је веома штетно. Наравно, то се не односи на све, није већина таква. Доста је младих и квалитетних лекара. Проблем је што је све више негативних примера. Довољно је да умре један пацијент због таквог несавесног лечења да се запитате шта он ту ради!

– Рекао само оно што сви знамо – да у последњих 20 година постоји лечење преко везе. Баш као што се и код фризера и аутомеханичара иде преко неке везе – да би вам нека услуга била квалитетније пружена. То је погодило и моје кардиологе, поготово зато што сам додао да их у КЦС-у има 101, а да имам поверења само у њих 10!

– Један од кардиолога је доцент и десило се да пошаље кући пацијента из Ургентног центра чији је притисак био 250 са 150. То не сме да се ради! Човеку ни ујутру није било добро, јавио се на преглед, али је умро. Такође, од њих 101 тешко да их је 20 који знају ваљано да раде ултразвук, а кардиологија је данас немогућа без тога. И они су себи дали за право да буду погођени, а зна се шта највише боли. У уградњи вештачког срца, који је џиносвски корак у српској медицини, ни један од тих 100 кардиолога није учествовао. Нико од њих није компетентан да води те пацијенте. Они су ти који треба да се баве новитетима, технологијом, да иду по светским конгресима и да донесу у земљу нове вести. Нисам ја никог прозивао зато што га не волим, него због ових конкретних података. То је само констатација!

– И раније сам о томе говорио. Причао сам да десетке углавном добијају деца професора. На овој функцији сам две године. Можда сам закаснио што нисам кренуо одмах, али сад је крај године и време је да се сумирају резултати. Тај проблем не потиче од пре годину-две, зато су се и осетили прозваним они који су требали да реагују за време свог мандата – Драган Делић, бивши председник Здравственог савета Србије, а сада председник Лекарске коморе, затим бивши декан Медицинског факултета Владимир Костић, као и Душан Милисављевић, народни посланик и доскорашњи председник скупштинског Одбора за здравље и породицу.

– Мени би било лепо да причам само о наградама и успесима КЦС. И да уживам! Али боде ми очи, на овом месту на ком се налазим, кад видим неправилности које угрожавају живота пацијента. Мени као директору Центра често стижу жалбе пацијената и њихове родбине, где се именом и презименом оптужује лекар за несавесно лечење. За такве поступке се и суди неким лекарима, али то медији не преноси осим ако не дође до пресуде. А и тада се крије и мало тога дође до јавности. Ми смо једина земља у Европи која нема извештај о броју лекара који су осуђени за погрешно лечење!

– Мало је пара у медицини, заиста. Никад довољно. Али колико год се ми жалили на неке недостатке, здравствено осигурање грађана је доста добро – велики број услуга је бесплатан. То није случај у иностранству, где је основна нега бесплатна, али је зато број услуга значајно ограничен, а за остале се плаћа. У Србији нема болести за коју пријем у болницу није бесплатан, укључујући основно лечење. Док пацијент лежи у највећим, терцијарним установама, попут КЦС-а, сви лекови ма колико били скупи су бесплатни. Тако да Србија ипак одваја добре паре за здравство. Понављам да наш кадар није већински нестручан. Далеко од тога! Проблем је што недовољно стручни људи имају високе просеке, те млади имају проблем при запошљавању и све чешће одлазе у иностранство.

– Мора да се нађе неки модел да се запосли кадар који ми школујемо и који је добар. Велики је проблем примања младих лекара и зато имамо одлив у Немачку, којој фале високообразовани те им нуди плате од 3.000 евра месечно. Моја плата је око 140.000 динара, а новозапослени лекар у КЦС-у прима тек нешто више од 50.000. Границе су отворене, брзо се стиже у сваки крај Европе и нормално је што људи иду. Тако да ће Србија јако брзо остати без кадра. У моје време је било лакше запослити се и никада нисам желео да одем у иностранство, али да сам данас на месту младих, можда бих и ја размишљао – закључује професор др Миљко Ристић.

Сергеј Комненић