ИСПОВЕСТ ДЕЧАКА: "Силовали су ме годинама! Заштитите другу децу"

Потресен вестима да се и данас у домовима живи као у најопаснијим затворима за окореле криминалце, сматрао је да мора да проговори о грозној стварности те деце, напуштене и од родитеља и од друштва - о силовањима, премлаћивањима, пљачкама, диловању дроге и заташканим убиствима, пише јутарњи.хр.

Срећом по мене, из свега сам изашао јачи, јер и мене су сексуално напастовали, тукли и вређали. Овај дечко је потпуно уништен, а до пунолетства се мора још поживети унутар зидова дома, па ми је поверио да купује време тако што инсценира русвај, рецимо, поразбија прозоре, на шта аутоматски зову кола Хитне помоћи и одвезу га у психијатријску болницу у Јанкомиру. Као и ја, једва чека да остане сам, без игде икога и ичега, али да би почео нови живот, слободан од присилних крађа, прошења и свих ружних домских навика. Прво што сам обећао сам себи након изласка било је да нећу то више радити, а највећи сан ми био да имам своју породицу, жену, да се скрасим и живим нормално.

Осећај за традиционалне вредности усадила ми је прва хранитељица - звао сам је, једноставно, бака - захваљујући којој сам стекао све добро и врлине у себи“ присећа се тридесетчетворогодишњи Марио К. на почетку своје исповести.

Само десет дана од несреће пријавио сам се у Јанкомир јер су ми се у флаш бековима непрекидно вртели детаљи тог кобног дана: моја уобичајена пауза за топли какао, листање новина и поглед у прекрасно сунчано јутро на бензинској пумпи Лепирац, наставак вожње на празном путу при чистој видљивости, жмигавац да заобиђем бициклиста и туп ударац. Закочио сам и погледао у ретровизор, савијен, па сам одмах схватио да сам нешто окрзнуо. Испрва сам помислио да је реч о птици или каквој другој животињи јер уз пут је шума, али кад сам дошао иза камиона, имао сам шта видети: на путу је лежао човек.

Непомичног су га одвезли у болницу одакле сам чуо само да је довезен у коми. Из полиције су ми казали како ће се у року од месец дана јавити (у том трену још се радило о тежој озљеди), након чега ће државни тужитељ, уобичајено у таквим ситуацијама, дићи казнену пријаву. Начинили су записник и питали ме јесам ли конзумирао алкохол, на што сам им одвратио да га уопће не пијем. Свеједно, алкотесту који је показивао нула промила нису веровали па су ме послали на вађење крви. Мирно сам пристао, иако ме болело што су се према мени понашали ко према криминалцу: сто пута сам питао како је човек, а нико ми није дао одговор. Преостало ми је само да ангажујем адвоката, да чекам и помогнем сам себи. На разговору у психијатријској болници у Јанкомиру предложили су ми хоспитализацију јер сам имао ноћне море, био даноноћно нервозан, с епизодама несанице, нетрпељив према обитељи...

У таквом стању пристао сам, само да колико-толико скинем терет са себе. Укључио сам се у дневни програм. Око мене је било пацијената разних профила, који су дошли због крађа, оружаних пљачки и слично, а сви су онде добровољно. Тешко се отварам, па сам прво слушао друге, и опустио се тек кад сам се уверио како сви говоре о најдубљим тајнама из дна душе. Тако сам тек други дан испричао зашто сам дошао, прво о саобраћајној незгоди, а моја даља сећања случајно је евоцирала девојка која је била жртва оружане пљачке. Изразила је наду да ће се њен малолетни пљачкаш поправити у КПД-у Туропоље, на што сам се следио и додао: ‘Рећи ћу вам шта још никада никоме нисам: био сам тамо три године и знам да одатле ретки одлазе и стасају у нормалне особе. Једине вештине које се тамо могу савладати је како успешније красти или убити човека, најгоре од најгорег. Све што они називају рехабилитацијама лажне су рекламе за јавност’“, наставља Марио.

У КПД-у Туропоље завршио је из дома за незбринуту децу јер је, признаје, крао, на шта је, каже, био приморан у борби за опстанак.

“Било је тамо свега, од препродаје дроге и оружја до премлаћивања и проституције. Кад попут мене дођеш у дом као осмогодишњак, најмањи си, најмлађи, најслабији у окружењу двоструко старијих који су, додуше, исто тако још увек деца. Она која, као и ја, по правилу после буду затворена у КПД Туропоље или на Цресу из којега се, говорило се, ‘не може побећи’ осим на други свет. Свестан сам да су ово тешке оптужбе, али иза њих стојим. Једини дом који ми је остао у колико-толико добром сећању је Луг у Самобору. И тамо су нас психофизички малтретирали, али неупоредиво блаже, а уз то смо могли добити излазак у град.

То је једини дом из којега нисам покушао побећи. Већи део живота провео сам између четири зида, у борби за голи живот. Кад су ме у опородици баке-хранитељице недавно питали зашто им то никад нисам рекао, одговорио сам да нисам јер знао сам: они би алармирали Центар за социјалну бригу, ови установу у којој сам, укорили би оне који су ме малтретирали, а ја бих ноћу настрадао. Имао сам неописив страх при самој помисли да се икоме поверим. Супрузи сам у ових 12 година брака препричавао само ретке добре анегдоте из домова. Све лоше што се догађало тек је сад сазнала, али и мени се цела прича одмотала тек пре неколико дана у Јанкомиру. Сви су приметили да сам се узврпољио у столцу и како ми се тресу кољена јер сам поновно све проживео, а речи су из мене само текле.

Премлаћивање, ломљење руку и ногу од стране старијих штићеника док су чувари само окретали главу на другу страну... У свом боравку по домовима за напуштену децу и казнено-поправним домовима безброј сам пута помишљао на самоубиство јер ми се често чинило да живот нема никаква смисла. Било је случајева да деца из казнено-поправних домова изиђу у сандуку, а објави се да су ‘нестала’, односно ‘побегла'. Међу нама преосталима знало се да су мртва. Нека су подлегла притисцима и починила самоубиство, најчешће након сексуалног злостављања. Намерно би се предозирала дрогом или узела превелику количину алкохола - која литра коњака или неке друге жестине довољна је да дете умре од тровања алкохолом.

Исто тако, преко чувара у дом су стизали дрога и оружје, а препродавачи су била мања деца, од десетак година. Дали би ти шаку пакетића, послали те на улицу и не би се смео да се вратиш док све не продаш, тако је било барем у мом случају. Они се нису хтели изложити хапшењу, јер би их онда полиција притисла да одају добављача. А нас, мале било је страх па смо ћутали, а нисмо богзна шта ни знали. Мене су неколико пута ухватили, али никад нисам открио ‘колеге’. Кад сам завршио средњу школу, постао пунолетан и изашао на слободу, срео сам неке дечаке из домова који то што су нама чинили раде сада другој деци. По домовима се не може научити ништа добро, а делинквент ствара нове делинквенте, закључио сам на групној терапији у Јанкомиру", рекао је Марио.

Марио је говорио и о силовању и томе како је прошао кроз пакао у дому за децу.