СУРОВА ИГРА СУДБИНЕ: Мало ко је препознао глас Жарка Лаушевића на почетку ОВЕ ЧУВЕНЕ ПЕСМЕ
Ово је прича модернистичким стиховима, које су наши врхунски уметници на занимљив начин сачували од заборава. Песма је била Божовићев послењи опроштај од Лауша, а ево колико занимљиву историју крије.
На Новом гробљу се у понедељак окупила читава река људи, како би послали последњи поздрав нашем чувеном глумцу Жарку Лаушевићу. Преминуо је 15. новембра у 63. години, након краће борбе са тешком болешћу, тачније раком плућа.
Комеморација и испраћај за кремацију Жарку Лаушевићу је била препуна емоција јер је глумац иза себе оставио много - од легендарних улога до књига у којима се исповедао о страшној трагедији која му је обележила живот.
Испраћај великог глумца на вечни починак приређен уз потресне песме које је покојни Лауш највише волео. Уместо опела и црквених молтиви, Жаре, како су га многи називали, испраћен је уз хор и песме које је волео да слуша за живота, а свака од њих крије моћну, али и мрачну симболику смрти и тужног растанка, те нема особе која скрхана емоцијама није плакала тог дана.
Његове колеге и пријатељи су држали емотивне говоре у ЈДП-у, позоришту које је пригрлио Жарка одмах после студија.
О рођеном Цетињанину говорили су многи глумци, међу којима је био и Петар Божовић који се, између осталог, опростио од Жарка и песмом "Кари Шабанови" која у вртлогу глумчеве судбине и улога које су му додељене, има веома занимљиву и тужну причу...
"Кроз сумрак се чула колска шкрипа, с пута иду кари Шабанови.
Залуд ухо сад звукове лови, залуд око даљинама пипа,
не чује се више колска шкрипа, нити иду кари Шабанови.
Ми у сусрет потрчимо к њима, а кари нас врати срећне кући,
и тихо нам џадом труцкајући о пређеним шапћу друмовима.
Мили дани, моји сни нестали, као да сте сви у јутро неко
на каре се крадом укрцали и отишли од мене далеко." - гласи текст песме
Зоран Калезић је снимио ову песму обогаћену рециталом Жарка Лаушевића, као и Тома Здравковић пре више од 40 година, и тако су овековечили стихове Александра Леса Ивановића, југословенског и црногорског песника модернизма. Он је рођен на Цетињу, баш као и Жарко, 21. новембра 1911. године.
- Све је почело тако што сам Томи купио књиге црногорских песника Леса Ивановића и Вита Николића и однео му као поклон за рођендан. Пошто га нисам нашао код куће, књиге сам уручио његовој супрузи. А онда ми звони телефон у четири ујутро, буди ме Тома и певуши песму "Кари Шабанови". Тома је могао да ме пробуди кад год хоће, јер сам био роб његових страсти, послушан као дете - причао је Зоран Калезић.
- Тома је написао музику на предивне стихове Леса Ивановића, који је описао једног човека који тутњи Цетињем са коњићем који вуче малу приколицу и у њима дрва или малу децу. Краљ Никола је, кажу, једино том Шабану давао свога унука да га шета по цетињским парковима. Ова песма нас враћа у време када се углед стицао својим радом и односом према животу, а не звањем. И кочијаш је могао да стекне велики углед - објаснио је он.
Ивановић је за свог кратког и динамичног живота (умро је 13. октобра 1965.) објавио две збирке песама - Стихови (1950.) и Чапур у кршу (1960.). Своје прве значајније поетске радове објавио је у београдском "Венцу" Јеремије Живановића 1929. године. Његово књижевно дело је невелико, али се из његових најбољих песама (Кари Шабанови, Сломљеном окну, Жалба мртвом другу, Сужањ на камену, У сусрет небу и Људи - сјенке...) види истанчани лиричар модерног доба.
Последњих 10 година живота је провео као лектор у новини "Побједа" у тадашњем Титограду (данас Подгорица). Његов син, Божидар Боњо Ивановић је шаховски велемајстор, а једно време је био и министар спорта у Влади Црне Горе.