Шта све Срби шкропе светом водом? Је ли ОСВЕШТАВАЊЕ канцеларија, продавница, банки "ЗЛОУПОТРЕБЉАВАЊЕ" свештеничког ЧИНА?
Архимандрит Рафаило Карелина одговара на ово питање
Приликом грађења куће или усељавања у нов дом најважнија ставр за једног верника је да буде освештан. И тако позивамо парохијског свештеника који долази да се моли за напредак дома, за здравље и срећу укућана, нарочито деце, за слогу, за љубав, разумевање међу укућанима и за свако добро које хришћани моле од Бога.
Међутим, онда купимо нова кола, и ту нам треба молитва за сигурност и благостање, па однда покренемо неки бизнис, е, баш ту је потребна молитва за напредак и тако даље. Многи сматрају да је освештавање оваквих ствари погрешно и да свештеници то раде само из личне користи.
Када мало истражимо видећемо да је ова пракса јако устаљена и да су попови освештавали буквално све - од игле до локомотиве (фабрику дувана код Чачка, стадион фудбалског клуба Партизан, просторије разних политичких партија, водовод у Новом Саду, аутомобиле, продавнице у пакету с робом).
Ипак, поставља се питање да ли је ово једна врста "злоупотребљавања" свештеничког положаја и да ли постоји неки критеријум и морална/верска/принципејелна граница. На оваква питања одговорио је архимандрит Рафаило Карелина. Ево шта он каже!
Шта када БРОЈАНИЦА ПУКНЕ? Свештеник упозорава да "те ствари немају САКРАЛНУ вредност", тако да када се оштете треба радити ОВО
Девојке, овако се ПОМОЛИТЕ ако немате среће у љубави - Молитва за удају и женидбу
- Свештеник увек треба да има на уму то да је постављен за ту дужност да би светлео. Као што свећа светли на чираку, тако и свештеник треба да буде
свестан тога да људи на њега увек гледају као на еталон, и образац светости – у свему, па самим тим и у личном животу. И зато свештеник увек треба да
се понаша достојанствено.
- Када се ове или оне структуре обраћају с молбом за освећење банки, продавница или предузећа, свештеник треба да буде свестан да само освећење, кропљење светом водицом треба да помогне људима да се врате Цркви и црквеном животу. Не треба очекивати да ће се после молебана, и посете свештеника све променити. Али свако од нас, упућујући се на молбу у ову или ону структуру, искрено верује и нада се да ће та посета донети неки плод: нека се само неколико људи сете Бога … Преко молебана и свештеничког служења Господ помаже онима који тамо раде, без обзира на место – продавница, затвор, болница … У свакој служби свештеник моли Бога да Господ пошаље благослов на људе, који су Му се обратили.
- Када се људи обраћају са таквим молбама, то је већ почетак молитве, почетак кретања ка Богу. И зато се не треба смућивати, не треба видети нешто лоше или штетно у томе што свештеника позивају за освећење трговачких центара, канцеларија, банки. Треба се трудити да се у томе види добро. Нико не зна
шта је у човековој души – нико у њу не може да завири. Лако је запазити неку корист, али не треба тако. Црква је отворена за све: ту може да дође и Председник, и гувернер, и обичан радник. Тако је и сваки свештеник без обзира где се налази спреман да помогне свима …
- Треба се трудти да се у свему види добро, а не лоше – то је главни принцип хришћанства. Код нас се све ради са благословом. И сваки свештеник, бавећи се овом или оном делатношћу у почетку узима благослов. Данас свештеници предају у школама, држе специјалне курсеве на универзитетима – постоје такви примери и код нас у Барнаули. Сматрам да је то правилно и потребно.
- Има веома много таквих примера, када свештеник служи службу која није повезана са храмом и захтева преоблачење. Код нас у епархији има један главни инжењер – ђакон Захарија. Он је у свету радио 26 година као инжењер-градитељ. И дошавши у Цркву, он велики део времена проводи на грађевини – руководи директно светским људима, грађевинарима, указује им на грешке, исправља их. Сматрам да у томе нема ничег лошег. Узмите манастире – у сваком од њих постоје и трактористи, и земљорадници… То је увек било и биће, и у томе нема ничег лошег – човек треба да ради.
- Могу да неведем пример из Светог Писма: апостол Павле будући проповедник никада ни од кога није ништа узимао, а хранио се од своје рукодеље – правио је шаторе, продавао их и куповао себи храну. Сваки човек треба да ради. И више од тога, човек не само да треба да ради да се сам прехрани већ треба да помаже и немоћнима. Манастири и Цркве су се увек трудили да материјално помажу сиромашнима, престарелима. То је похвално.