OGLASIO SE TADIĆ: "Đilasova koalicija obmanjuje javnost da je ujedinila celu opoziciju - ISKLJUČUJEM SVAKU SARADNJU SA SNS"
Odlazeći s predsedničkog mesta 2012. godine, poručio je svima da se "vidimo u nekom drugom filmu", dok danas pak kaže da je ceo svoj politički život zapravo u istom "filmu", a to je "borba za slobodnu, modernu i demokratsku Srbiju".
Lider Socijaldemokratske stranke (SDS) i bivši predsednik Srbije Boris Tadić još uvek nije doneo odluku da li će ponovo ući u trku za predsedničko mesto. Ukoliko odluči da se kandiduje, kako kaže u intervjuu za Kurir, u to će uključiti svoje iskustvo pobeda, ali i iskustvo grešaka. Jer, i sam priznaje da postoje stvari zbog kojih se kaje, kao što, ističe, ima stvari koje smatra uspehom i koje bi ponovio.
ISTAKNUTE LIČNOSTI UZ NAPREDNJAKE NA IZBORIMA: Na listi SNS-a najveći umetnici, lekari, profesori i sportisti u Srbiji
"IDEMO NA PARLAMENTARNE IZBORE, RAZMIŠLJAM O PREDSEDNIČKOJ KANDIDATURI" Oglasio se Tadić nakon ujedinjenja sa Demokratama Srbije (VIDEO)
ADVOKAT KOALICIJE "MORAMO" PONIZIO ĐILASA, MARINIKU I PONOŠA: "Džaba vam ankete, nemate vi pojma o svom narodu" (VIDEO)
Odlazeći s predsedničkog mesta 2012. godine, poručio je svima da se "vidimo u nekom drugom filmu", dok danas pak kaže da je ceo svoj politički život zapravo u istom "filmu", a to je "borba za slobodnu, modernu i demokratsku Srbiju".
Tvrdite da dobro stojite u istraživanjima javnog mnjenja, da ste u vrhu po rejtingu... Kada ćete doneti konačnu odluku o kandidaturi za predsednika?
- U trenutnim političkim okolnostima u Srbiji, rejtinzi i brojke ne znače mnogo i vrlo su promenjivi, tako da se svakako ne vodim time. A pogotovo ne bih da podležem trendu u kom se politika vodi promocijom brojki i u kom političari ubeđuju građane u to koliko ih ti isti građani podržavaju. U narednom periodu ću doneti odluku, i to spram procene da li drugi kandidati mogu ne samo da pobede Vučića već i da se uspešno suoče sa ogromnim izazovima koji će ostati nakon ove vlasti. Iza njih ostaje duboko kriminalizovano i urušeno društvo i zato danas nije dovoljna samo pobeda već i jasna politika, vrednosti i znanje da bi se stvari u Srbiji iz korena promenile. A za to je, pre svega, potrebna hrabrost. Na odluku će svakako uticati i procena da li i koliko svojom kandidaturom mogu da doprinesem da dođemo do drugog kruga. Konačnu odluku ćemo doneti ne samo spram razgovora unutar stranke već i sa našim koalicionom partnerima.
Zašto mislite da treba opet da budete predsednik države? Neko bi rekao - bio je u dva mandata predsednik, pokazao je koliko može i zna, kazao je 2012. da se "vidimo u nekom drugom filmu", a sad bi ipak da se vrati u predsednički "film"...
- Zapravo, ceo svoj politički život sam u istom "filmu", a to je borba za slobodnu, modernu i demokratsku Srbiju. U toj borbi sam bio u različitim ulogama i nikada ih nisam birao spram ličnih ambicija, već spram procene kako mogu da doprinesem opštim interesima. I više puta sam ponavljao iste uloge - opozicionara, učesnika u demokratskim revolucijama, pa i predsedničke uloge. Zaboravljate da sam i u toj ulozi bio već više puta. Predsednička funkcija ne služi da biste kao pojedinac pokazali koliko možete i znate, već da biste upravljali državom na najbolji mogući način i u skladu s nacionalnim interesima. Ukoliko se budem kandidovao, svakako bih u to uključio i iskustvo pobeda, kao i iskustvo grešaka. A pošto me pitate zašto bih se kandidovao "kad sam pokazao koliko mogu i znam", odgovor je - pa baš zato! Srbija je pre 2012. bila potpuno drugačija država, neuporedivo veće slobode, demokratije i razvoja nego što je danas.
Kako gledate na to što su se stranke okupljene oko SSP Dragana Đilasa maltene proglasile za jedinu pravu opoziciju? Jeste li vi uopšte s tim delom opozicije imali neke razgovore o izlasku na izbore?
- Na to ne mogu drugačije da gledam nego kao na lažno predstavljanje u svrhu obmanjivanja građana. Nismo imali razgovore jer se gotovo dve godine ne odazivaju na pozive opozicije da se dogovorimo o koordinaciji i saradnji. Izgovori za to su bili u najmanju ruku neverovatni. Mi smo se uvek odazivali na takve pozive jer smatramo da su koordinacija i saradnja ključne. Međutim, deo opozicije pod dogovorom podrazumeva prihvatanje jednostranih predloga, a neretko i ucene. Ali to onda više nije ni razgovor ni dogovor, jer protiv autokratije se ne možete boriti autoritarnošću.
Predsednički kandidat tog dela opozicije Zdravko Ponoš bio je vaš kadar, vi ste ga 2006. godine imenovali za načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Je li on ispunio vaša očekivanja tada, a kako ga vidite danas?
- Kao predsednik opozicione stranke ne želim da govorim loše o bilo kom opozicionom kandidatu. Ali kao bivši predsednik države imam moralnu obavezu da ukažem na neke stvari, pogotovo ako se tiču pitanja nacionalne bezbednosti. Pokušaću da nađem kompromis između te dve moje uloge i da vam odgovorim sa - nije ispunio moja očekivanja, zbog čega je i bio smenjen. Nije ih ispunio ni u vojnoj karijeri, a ni u kasnijoj političkoj, kada je odbio neke veoma značajne uloge u kojima je mogao da uradi najviše za nacionalne interese Srbije, poput učešća u tehničkim pregovorima sa Prištinom. Danas, baš kao ni javnost, nisam upoznat s njegovim političkim stavovima. Nije sasvim jasno ni kojoj stranci on danas pripada, pa tako ni koju politiku zastupa, čak ni na temu evropskih integracija i Kosova.
S kim biste posle izbora mogli da sarađujete, a s kim ne? Da li isključujete svaku saradnju sa SNS?
- Postizborne koalicije su, nažalost, predmet ne samo vaših želja i ideološke i vrednosne orijentacije već i matematike zarad viših interesa. Zato smo i 2008. godine ušli u koaliciju sa SPS, koji je oduvek bio s druge strane politike u odnosu na nas. Napravili smo tu koaliciju da bismo sprečili da vladu formiraju Šešelj, Koštunica i SPS. To je bila jedina druga opcija i smatrali smo da je naša obaveza da "progutamo tu žabu" da bismo Srbiju održali na evropskom putu. Međutim, to nije slučaj sa SNS. Vlast SNS je u prethodnih deset godina pokazala takvu prirodu da ne postoji čak ni takav viši interes koji bi opravdao saradnju s njima. Dakle, isključujemo svaku saradnju sa SNS.
Juče je održan skup na kojem je došlo do ujedinjenja SDS i Demokrata Srbije. Šta sada?
- Od ove subote Demokrate Srbije su deo Socijaldemokratske stranke. Prvi put od 2012. godine sve istinske demokrate su na jednom mestu ponovo okupljene oko izvorne misije velike Demokratske stranke. Nakon ovoga ujedinjenja smo svakako infrastrukturno najjača opoziciona stranka i na opozicionoj sceni je prvi put došlo do stvarnog ukrupnjavanja. Do sada su to sve bili samo labavi savezi i koalicije, i to uglavnom politički i vrednosno nesrodne. Što se nas tiče, istinska opoziciona borba počinje tek sada i nadamo se da će i drugi pristupiti tom ujedinjenju.
Da li se danas, 10 godina nakon pada s vlasti, kajete zbog nečega? Zbog neke odluke ili kadrovskog rešenja? Da li smete da izdvojite svoju najveću grešku kada je reč o kadrovima?
- Naravno da postoje stvari zbog kojih se kajem, kao i stvari koje smatram velikim uspehom. Ono što je u tome dobro je što me iskustvo tih grešaka štiti od toga da ih ponovim, kao i što bih sve ono što smatram uspešnim ponovio. Nije pitanje da li bih smeo da izdvojim najveću kadrovsku grešku, već procenjujem da to u ovom trenutku nije dobro, jer unutaropozicioni napadi samo podižu nivo apstinenata. A rezultat opozicije zavisi pre svega od povećanja izlaznosti i mobilisanja razočaranih opozicionih glasača, koji su uglavnom moji bivši glasači.
A da li se kajete zbog "istorijskog pomirenja DS i SPS" 2008. godine i svojevrsne rehabilitacije socijalista?
- Prvo, nismo mi rehabilitovali SPS, jer bi SPS bio u vlasti i da mi nismo napravili koaliciju s njima. Dakle, rehabilitovali su ih njihovi glasači. Drugo, da mi nismo ušli u tu koaliciju, SPS bi formirao vladu s radikalima i Koštunicom. Ne, ne kajem se što Srbijom te četiri godine nije upravljao Šešelj. Zapravo, to smatram jednim od naših najvećih uspeha, jer smo za te četiri godine završili veoma značajne stvari za Srbiju. Da nismo tada ušli u koaliciju sa SPS ni bili na vlasti, danas bi Srbija bila u još goroj situaciji. Na primer, odavno ne bismo čak ni formalno bili na evropskom putu i ponovo bismo bili zemlja građana koji u redovima čekaju vize pred ambasadama. A situacija u zemlji bi bila takva da bi te vize bile uglavnom iseljeničke, mnogo više nego što su danas. Nije isključeno ni da bismo ulazili u parcijalne oružane sukobe sa susedima ili čak imali građanski rat. Prema tome, ta koalicija je očuvala i mir u zemlji i regionu. Da sam te 2008. godine doneo drugačiju odluku, danas biste me optuživali upravo za to i postavljali pitanje zašto nisam zemlju spasao takvog ishoda.
Na kraju, da li vam je žao Demokratske stranke, koju ste godinama vodili, i gotovo zanemarljive uloge koju ona danas ima?
- Naravno. To je stranka kojoj sam posvetio ceo svoj politički život i čijem obnavljanju sam prisustvovao u kući svojih roditelja. To je stranka koja je donela Srbiji jedinu deceniju demokratije praktično u celoj njenoj istoriji. I stranka sa kojom sam ostvario najveće uspehe. Napustio sam je da ne bih dao legitimitet njenom urušavanju, jer sam već tada nakon promene rukovodstva jasno video i upozorio na to šta će se s njom desiti. Borio sam se da se to ne desi do kraja, ali tadašnje rukovodstvo je odbilo predloge mojih reformi. Pored toga, ta stranka je počela da se izvinjava za politiku iz vremena mojih mandata, kojom smo ostvarili njene najveće uspehe. Okolnosti su bile takve da sam morao da biram između ostanka u stranci i privrženosti izvornoj misiji te stranke, jer to dvoje više nije bilo na istom mestu. Izabrao sam ovo drugo i danas konačno, nakon decenije u kojoj je ta misija bila ugušena, zajedno s ljudima koji su pripadali Demokratskoj stranci i osnivali je ponovo oživljavamo tu misiju.
Sasvim iskreno o samom sebi
Nisam neko ko ne prepoznaje realnost
Jedan portal vas je ovih dana opisao kao "psihologa koji nepogrešivo bira pogrešne saradnike" i kao nekog ko "ne ume da prepozna realnost". Šta vi na to kažete?
- Kažem da te dve tvrdnje u mom slučaju isključuju jedna drugu - budući da sam uvek otvoreno govorio o svojim kadrovskim greškama, i to više od svih svojih prethodnika, to znači da nisam čovek koji ne ume da prepozna realnost, pošto i te kako spoznajem realnost tih grešaka. Iako taj tekst ima neke elemente koji uopšte ne stoje, ima i delova koji su apsolutno tačni. Voleo bih da je autor želeo da čuje i drugu stranu pre donošenja konačnih zaključaka, ali u svakom slučaju to je analitičan i provokativan tekst.