"PSOVANJE JE HULJENJE BOGA" ILI ZNAK INTELIGENCIJE? Srbi vole sve PO SPISKU, a ne znaju kakve to POSLEDICE može imati
Ružne reči su zarobljene između religije i nauke!
Srpski jezik je jedan od najekspresivnijih i najbogatijih jezika, u njemu je pohranjena čitava istorija našeg naroda, te je on najvažniji element našeg identiteta.
Kada je Vuk Kardžić 1847. godine preveo Novi Zavet na srpski jezik dokatao je da je "jezik govedara i svinjara", kako su ga zvali oni nespremni za odvajanje od suknje velike Ruske crkve, dokazao je da je jezik običnih seljaka bogatiji od mnogih drugih jezika.
Sa druge strane, taj raskoš se ogleda i u onoj manje popularnoj leksici, takozvanim ružnim rečima, koje Srbi izgovaraju i u sreći i u tugi. Koliko je lepeza široka, shvatio je i Vuk kada je skupivši opsenom leksikom prepune narodne pesme i sakupio ih u knjizi "Crven ban". Kako je već bio na ratnoj nozi sa Crkovom, objavljivanje je izostalo, a tek je 1974. godine.
Stav Srpske pravoslavne crkve se nije promenio prema ovakvoj leksici, a ružne reči kojih su današnoj omladini puna usta, proglašena je jednim od najvećih grehova. Ipak, cenzura nikada nije dobra i može odvesti samo u drugu krajnost, zato je bitno da shvatimo zašto psujemom da bismo mogli da rešimo ovaj "problem".
Predstavljaju "MALOG ĐAVOLA!" Pravoslavni SVEŠTENIK UPOZORAVA: "Ovo ne želite da imate u kući, odmah izbacite napolje!"
Lazarevići i Stankovići SU NA SPISKU: Proverite da li se vaše PREZIME nalazi na listi PLEMIĆKIH porodica
Psihologija
Sa psihološkog stanovišta psovanje je mogućnost emocionalnog pražnjenja, čime se olakšava tenzija i ublažavaju frustracije.
- Psovanje je veoma, veoma teško definisati, kaže doktorka Ema Birn, stručnjakinja na ovu temu i autorka knjige "Psovanje je dobro po vas".
Ona kaže da je to neka vrsta jezika koji koristimo u šoku, zaprepašćenju, ushićenosti, da bismo bili smešni ili uvredljivi…
Ali je to kulturološki fenomen koji ima smisla samo u okviru zajednice, lingvističke grupe, društva, zemlje ili vere.
- Mi odlučujemo šta je tačno psovanje konsenzusom. A veliki deo tog konsenzusa ima veze s tim šta je tabu u datoj kulturi: na nekim mestima se vređaju na delove tela, negde na životinjska imena, negde na bolesti, negde na određene telesne funkcije, objašnjava doktorka Birn.
Ali postoji jedan ključni element u psovanju: - Da bi imalo određeni emotivni efekat, morate da se igrate s tabuom u datom društvu.
Religija
A tabu u datom društvu je rezultat religije, tradicije i morala, ali na prvom mestu Crkvenih zakona. I tako sveštenici stalno upozoravaju da je psovanje najstrašniji greh:
Iguman Nektarije (Morozov):
Reč je univerzalni instrument koji nam je dat da komuniciramo sa ljudima, ali mi se i molimo Bogu služeći se rečima. Postoji, naravno, i takva molitva, kako kaže svetitelj Teofan Zatvornik, kada se mi ne molimo rečima, već osećajem, nekom mišlju, koja se nije oblikovala u reč. Ali se najčešće mi ipak obraćamo Bogu rečima. Kada čovek koristi taj dar reči toliko nerazumno i nemarno da dozvoljava sebi da izgovara gnevne reči, to je i nelogično, i neprirodno, jer, kako pokazuje apostol Jakov ne može: "iz istog izvora teći slatko i gorko" (sr.: Jak. 3: 11–12). Ne može čovek istim ustima i da slavi Boga, i da huli nekoga.
Kada čovek psuje on vređa ne samo svoja usta, koliko svoje srce i posle biva veoma teško istinski se obratiti Bogu.
Protojerej Sergije Pravdoljubov:
- Reči nisu neutralne. One su povezane sa svetom koji nas okružuje. Za razliku od životinja koje su u drevnosti nazivali nemuštim, čovek poseduje najveći dar reči, razumnosti. On može da slavi jezikom Boga, a može da izgrdi nekoga ili da ga prokune. Možemo da izgovorimo jednostavne reči: "Ne znam ovoga Čoveka", – i da se odreknemo Njega. A možemo i da kažemo: "Ja sam veran Njemu sve do smrti!" – i da postanemo mučenici.
- Ružne reči koje koriste mnogi ljudi su zapravo eufemizmi, to jest reči čiji smisao nije izražen do kraja, to su samo aluzije, polunazivi. A otvoreno, neprikriveno psovanje je strašno i užasno!
- Jedan zatvorenik Soloveckog logora posebne namene (1920. godine manastir je bio zatvoren od strane sovjetskih vlasti i pretvoren u logor, a većina zatvorenika su činili sveštenstvo, beli oficiri i intelektualci pr. – prim. prev.) je pričao sa zebnjom kako je čuo prave psovke velikih majstora ovih pogrdnih reči od zatvorenika 1936. godine. On je pričao da čovek koji je tako virtuozno psovao nije studirao ni u bogosloviji, ni u duhovnoj školi, ali je psovao istančano i sa gotovo nedostižnim, za prostog čoveka, poznavanjem dogmatike i bogoslovije da je postalo jasno da je to prenos misli i reči tih strašnih sila koji se neprestano bore protiv Boga.
- Ponavljanje takvih reči je pridruživanje toj sili koja upravo tako percipira Boga. Razblaživanje smisla i eufemizmi ne uklanjaju samu suštinu i snagu ovih reči. Eto zašto treba čvrsto i odgovorno da pazimo da ne upotrebljavamo takve reči da bismo izbegli podčinjenje, a kasnije i robovanje đavolskim silama.
Protojerej Maksim Kozlov:
- Greh skvernoslovlja je, po mom mišljenju, strašan jer tako činimo greh protiv jedne od odlika podobija Božijeg u nama. Ova odlika je, po rečima prepodobnog Jovana Damaskina, sposobnost govora. U skladu sa tim neprijatelj ljudskog roda najviše želi da izopači u čoveku to kroz šta čovek postaje podoban Bogu. Da izopači ljubav, da izopači čistotu, jednostavnost duše. On stremi da izopači dar reči, kojim se razlikujemo od svih drugih vidljivih stvorenja. I borba protiv psovanja nije borba protiv štetne navike. To je borba za to da ostanemo hrišćani.
Kada smo upitali sveštenika o psovanju rekao je sledeće:
- Ne psujte, braćo i sestre, srpski jezik je predivan bogat jezik. Ako hoćeš da izraziš ljutnju, ne treba ružnim rečima. Svaka psovka je huljenje Boga, a sve što imaš Bog ti je dao, tvoj život je u njegovim rukama. Moj život je samo 4 posto u mojim rukama, eto samo jedna ćelija u organizmu da podivlja i eto kancera. A od mene ne zavisi! A ti Boga psuješ u 16, psuješ sunce, a Hristos je Sunce Pravde, hleb, o ne hleb života, život, a Gospod je put istine i života, majku, a majka je naša Bogorodica, svaki put kad si opsovao majku bilo kome, Bogorodicu si uvredio.
Nauka
Sa druge strane, naučnici tvrde da se psovanje zapravo može koristiti kao moćno i inteligentno sredstvo za komunikaciju i samoizražavanje.
Naučnici su otkrili da psovanje može imati pozitivan učinak na odnose kada se koristi za pokazivanje znakova solidarnosti ili radosti. Korišćenje tako jakih reči takođe može učiniti da ljudi izgledaju uverljivije, može nasmejati ljude, a nekima može pomoći da se nose sa određenim situacijama sukoba poput besa i bola, te poboljšati izvedbu tokom vežbanja, kažu stručnjaci. Međutim, ovo otkriće dolazi sa očitim upozorenjem da ljudi moraju biti oprezni kada odlučuju da psuju, imajući na umu pred kim psuju i gde, ako ne žele da ispadnu "uvredljivi, neprikladni i nepoželjni".
- Psovanje je dugo odbacivano kao tema ozbiljnog istraživanja jer se pretpostavljalo da je jednostavno znak agresije, slabog poznavanja jezika ili čak niske inteligencije. Ali sada imamo dosta dokaza koji osporavaju to stanovište, što nas tera da preispitamo prirodu i moć psovke – rekli su istraživači iz Velike Britanije i Švedske.
Naučnici sa univerziteta Kele, Alster i Vestminster ispitali su 100 akademskih radova o psovanju i otkrili da je ono nesporno drugačije i moćnije od drugih oblika upotrebe jezika, te da čak može nastati iz drugog dela mozga u poređenju s uobičajenim govorom. Identifikovali su nekoliko "opštepoznatih svrha svakodnevnog psovanja" uključujući izražavanje emocija kao što su radost, ljutnja, uzbuđenje i strah, te izražavanje prijateljstva i solidarnosti među prijateljima. Takođe se može koristiti za humor i verbalni naglasak, prema studiji objavljenoj u časopisu "Lingua".
U jednoj od studija koja se fokusirala na psovanje i toleranciju na bol učesnici su mogli dulje drže ruke u kupki s ledenom vodom ukoliko bi psovali, što sugeriše da upotreba psovki pomaže u suočavanju s bolom.
Između psihologije, religije i nauke zarobljena je ta famozna ružna reč. Ipak, najvažnije je kritičko mišljenje, pa sami procenite da li je dobro psovati ili ne!