Ankara do Crnog mora - Višegodišnja borba za prevlast Turske i Rusije

Od 1783. godine, Moskva je koristila svoj izlaz na Crno more kako bi namučila Osmanlije. Moskva je brzo proširila svoje pomorsko poslovanje iz Crnog mora u Egejsko i Sredozemno more. Evropske sile su požurile da spreče Rusiju da dođe do Bosfora i Dardanela. Konkurencija je dovela do drugog rata na Krimu, Krimskog rata od 1853. do 1856. godine. To je bio rezultat britanske i francuske nespremnosti da dopuste Rusiji da prevlada Crnim morem na račun Otomanskog carstva koje je takođe želelo prevlast u ovoj oblasti. Rat je bio manje lokalni okršaj, a više uvertira u svetske ratove.

Na papiru, Rusija je izgubila bitku, a Osmalnije dobile. U stvarnosti, više su Francuzi i Englezi stvarni pobednici u ratu u ime Osmanlija. Otomanski predstavnici su pobedu shvatili drugačije i osećali se superiorno. Rusi su sa druge strane iskoristili poraz kako bi preduzeli značajne reforme. Do kraja 19. veka Rusija je bila spremna da dominira nad Osmanlijama na Kavkazu, Balkanu i Crnom moru.

Tih godina Krim je postao Pariz za muslimanske intelektualce. Za Tursku Krim je više od značajnog kulturnog centra. U knjizi “Slom carstva” profesor sa Prinstona Majkl Rejnolds otkriva da je Krim bio i centar Otomanskog obaveštajnog sistema, koji je otkrio da ukoliko Ukrajina ostane odvojena od Rusije, ona će propasti. To bi moglo da utre put Otomanskoj prevlasti na Crnom moru. Sa Sevastopoljem i Tartusom koji omogućuju Rusiji pristup toplim vodama, Turska bi se našla okružena ruskom mornaricom.

Onda ne iznenađuje što je Turska ušla 1914. godine u Prvi svetski rat i bombardovala Sevastopolj kao glavni centar Ruske ekspanzije. Misija je bila uspešna. To je obogaljilo ruske operacije na Crnom moru u Velikom ratu. Kada je ruski ambasador napustio Istanbul on je rekao da je Turska možda dobila bitku ali da će izgubiti rat. “Ako Nemci pobede, Turska će postati njihova kolonija. Ako Englezi pobede, Turska će se raspasti”, rekao je on po povratku u svoju zemlju.

Posleratni period obeležio je neočekivani obrt u odnosima Rusije i Turske. Novoproglašeni Sovjetski Savez napustio je svoju strategiju carskog proširenja i opredelio se pre za saradnju. U međuvremenu, Otomansko carstvo se nalazilo u sred promene imena u Turska republika pod vođstvom Kemala Ataturka. U to vreme, saradnja između lidera dveju zemalja učvrstila je njihov otpor prema zapadu, a Krim je postao manje sporna tačka u njihovim odnosima.

Ali srdačnost između njih je nestala kada je Rusija došla u ruke Staljina. Nekoliko puta Staljin je osporio Montro konvenciju iz 1936. godine koja je regulisala prolaz do Dardanela i Bosfor više od deceniju. Turska je nakon Drugog svetskog rata promenila svoj kurs, odustala od svoje nesvrstanosti i pridružila se 1952. godine NATO.

Kada se Sovjetski Savez raspao oblast Crnog mora se globalizovala. Turska je naglasila svoju ulogu stabilizatora u oblasti Crnog mora, a Rusija je postigla da obezbedi prirodni gas za sve. Oblast se činila prilično sređeno i zbog toga su Turske snage usmerile svoju pažnju na Evropsku uniju i učlanjenje u nju. Možda nisu trebali da izgube fokus.

DEJA VU

U martu kada je Rusija opet preuzela prevlast nad Krimom naglasila je svoju nameru da u potpunosti iskoristi geostrateški potencijal Krima i da dalje razvija svoju crnomorsku flotu. Neki su tvrdili da je marš na Krim poslednji dah Putina da spase svoju krhku rolu. Ali iz ugla Turske, Ruska invazija na Krim je deo 340 godina starog obrasca. Prvo, neki vojni istoričari veruju da Rusija teži da se proširi u momentu kada su njeni susedi slabi. Drugo, prevlast na Crnom moru je šansa za dalje širenje i ona nagoveštrava dalje intervencije. Treće, dominacija nad ovom oblasti omogućava da ruska flota patrolira Sredozemnim morem jer kroz Bosfor oni imaju ulaz na Mediteran. Naravno, zapadne sile vide prisustvo Rusije na Mediteranu kao pretnju. Mnogi tvrde da je rat u Siriji pokazao Rusiji da je mogućnost SAD da projektuje svoju moć u blizini Rusije ograničena. Skoro svaka vojna sila sa zapada suočena je sa smanjenjem budžeta. Rusija je možda slaba, ali su njeni susedi slabiji a zapad nije u stanju da ih zaštiti.

Turska je takođe izložena Crnom moru. 2013. godine vladajuća turska Partija pravde i razvoja otkazala je decenijski Nacionalni turski projekat ratnih brodova, pomorski program modernizacije koji je uključivao izgradnju visoko kvalitetne tehnologije. U septembru 2013. godine Turska se odlučila da prihvati kineski  HQ-9 T-LORAMIDS raketni odbrambeni sistem.

Stručnjaci procenjuju da moć Rusije na Crnom moru nije tako velika i da ona ne bi odolela napadu NATO. Ali Rusija se može kladiti da se NATO neće mešati. Oni se uvek pozivaju na ono što se desilo 1853. godine i na to koliko su oni uspeli daleko da doguraju pre nego se Zapad umešao. Ali Moskva je svesna da bi bilo koja intervencija na Crnom moru zakomplikovala situaciju sa Turskom. U jedno je Rusija sigurna, da će sirijski predsednik Al Asad dobiti rat u Siriji i da će u znak zahvalnosti na podršci Rusije u ratu omogućiti Rusiji da pristupi pomorskoj bazi Tartus u Siriji.

Invazija na Krim može da podseti Tursku zašto se pridružila NATO. Od 1689. godine jedina šansa Turske da opstane jeste da sarađuje sa saveznicima. Svaki put kada bi se ove dve sile udružile, Zapad bi izrazio svoje neslaganje s tim. Još uvek nije jasno da li će se NATO uključiti u akciju u Ukrajini.

(Foreign Affairs)