Анкара до Црног мора - Вишегодишња борба за превласт Турске и Русије
Отоманско царство је изгубило Крим од Русије 1783. године и то је била прекретница у историји обе цивилизације. За Османлије то је био први перманентни губитак веће муслиманске територије од стране хришћанске силе, у овом случају Русије Катарине Велике, која је као у случају Путинове Русије интервенисала у грађански рат на Криму и на крају припојила острво. За Русе је то био почетак трансформације њихове земље у глобалну силу. Преко Црног мора, Русија је могла да плови на Запад.
Од 1783. године, Москва је користила свој излаз на Црно море како би намучила Османлије. Москва је брзо проширила своје поморско пословање из Црног мора у Егејско и Средоземно море. Европске силе су пожуриле да спрече Русију да дође до Босфора и Дарданела. Конкуренција је довела до другог рата на Криму, Кримског рата од 1853. до 1856. године. То је био резултат британске и француске неспремности да допусте Русији да превлада Црним морем на рачун Отоманског царства које је такође желело превласт у овој области. Рат је био мање локални окршај, а више увертира у светске ратове.
На папиру, Русија је изгубила битку, а Осмалније добиле. У стварности, више су Французи и Енглези стварни победници у рату у име Османлија. Отомански представници су победу схватили другачије и осећали се супериорно. Руси су са друге стране искористили пораз како би предузели значајне реформе. До краја 19. века Русија је била спремна да доминира над Османлијама на Кавказу, Балкану и Црном мору.
Тих година Крим је постао Париз за муслиманске интелектуалце. За Турску Крим је више од значајног културног центра. У књизи “Слом царства” професор са Принстона Мајкл Рејнолдс открива да је Крим био и центар Отоманског обавештајног система, који је открио да уколико Украјина остане одвојена од Русије, она ће пропасти. То би могло да утре пут Отоманској превласти на Црном мору. Са Севастопољем и Тартусом који омогућују Русији приступ топлим водама, Турска би се нашла окружена руском морнарицом.
Онда не изненађује што је Турска ушла 1914. године у Први светски рат и бомбардовала Севастопољ као главни центар Руске експанзије. Мисија је била успешна. То је обогаљило руске операције на Црном мору у Великом рату. Када је руски амбасадор напустио Истанбул он је рекао да је Турска можда добила битку али да ће изгубити рат. “Ако Немци победе, Турска ће постати њихова колонија. Ако Енглези победе, Турска ће се распасти”, рекао је он по повратку у своју земљу.
Послератни период обележио је неочекивани обрт у односима Русије и Турске. Новопроглашени Совјетски Савез напустио је своју стратегију царског проширења и определио се пре за сарадњу. У међувремену, Отоманско царство се налазило у сред промене имена у Турска република под вођством Кемала Ататурка. У то време, сарадња између лидера двеју земаља учврстила је њихов отпор према западу, а Крим је постао мање спорна тачка у њиховим односима.
Али срдачност између њих је нестала када је Русија дошла у руке Стаљина. Неколико пута Стаљин је оспорио Монтро конвенцију из 1936. године која је регулисала пролаз до Дарданела и Босфор више од деценију. Турска је након Другог светског рата променила свој курс, одустала од своје несврстаности и придружила се 1952. године НАТО.
Када се Совјетски Савез распао област Црног мора се глобализовала. Турска је нагласила своју улогу стабилизатора у области Црног мора, а Русија је постигла да обезбеди природни гас за све. Област се чинила прилично сређено и због тога су Турске снаге усмериле своју пажњу на Европску унију и учлањење у њу. Можда нису требали да изгубе фокус.
ДЕЈА ВУ
У марту када је Русија опет преузела превласт над Кримом нагласила је своју намеру да у потпуности искористи геостратешки потенцијал Крима и да даље развија своју црноморску флоту. Неки су тврдили да је марш на Крим последњи дах Путина да спасе своју крхку ролу. Али из угла Турске, Руска инвазија на Крим је део 340 година старог обрасца. Прво, неки војни историчари верују да Русија тежи да се прошири у моменту када су њени суседи слаби. Друго, превласт на Црном мору је шанса за даље ширење и она наговештрава даље интервенције. Треће, доминација над овом области омогућава да руска флота патролира Средоземним морем јер кроз Босфор они имају улаз на Медитеран. Наравно, западне силе виде присуство Русије на Медитерану као претњу. Многи тврде да је рат у Сирији показао Русији да је могућност САД да пројектује своју моћ у близини Русије ограничена. Скоро свака војна сила са запада суочена је са смањењем буџета. Русија је можда слаба, али су њени суседи слабији а запад није у стању да их заштити.
Турска је такође изложена Црном мору. 2013. године владајућа турска Партија правде и развоја отказала је деценијски Национални турски пројекат ратних бродова, поморски програм модернизације који је укључивао изградњу високо квалитетне технологије. У септембру 2013. године Турска се одлучила да прихвати кинески HQ-9 Т-ЛОРАМИДС ракетни одбрамбени систем.
Стручњаци процењују да моћ Русије на Црном мору није тако велика и да она не би одолела нападу НАТО. Али Русија се може кладити да се НАТО неће мешати. Они се увек позивају на оно што се десило 1853. године и на то колико су они успели далеко да догурају пре него се Запад умешао. Али Москва је свесна да би било која интервенција на Црном мору закомпликовала ситуацију са Турском. У једно је Русија сигурна, да ће сиријски председник Ал Асад добити рат у Сирији и да ће у знак захвалности на подршци Русије у рату омогућити Русији да приступи поморској бази Тартус у Сирији.
Инвазија на Крим може да подсети Турску зашто се придружила НАТО. Од 1689. године једина шанса Турске да опстане јесте да сарађује са савезницима. Сваки пут када би се ове две силе удружиле, Запад би изразио своје неслагање с тим. Још увек није јасно да ли ће се НАТО укључити у акцију у Украјини.
(Фореигн Affairs)