DESET PITANJA SAŠI RADULOVIĆU! Kako je uspeo da bude stečajni upravnik u čak 14 kompanija?
Iz tih spasilačkih akcija oni su izlazili bogatiji, neki i za milione evra, a zemlja ostajala u mnogo gorem stanju nego što je bila. Najpoznatiji među njima su Mlađan Dinkić i Božidar Đelić.
Kad su se pojavili bili su pravi hit. Popularniji od „zvezda Granda“. Domaćice su ih gledale kao ekonomsku reinkarnaciju Tihog i Prleta. Najmanje pola miliona Srba je u po noći bilo spremno da vam nabroji pregršt dokaza da su Dinkić i Đelić svetska ekonomska elita. Još toliko je naselo na petparačke priče o pokradenim milijardama koje će vratiti sa Kipra, poklanjanju 1.000 evra, 400.000 radnih mesta i skromnosti čija je najveća potvrda bilo navodno spavanje na tetkinom kauču. Znamo kako se putovanje u lepšu budućnost sa ovom dvojicom eksperata završilo. Kao plovidba Titanikom. S tim što su građani Srbije u startu bili u prednosti u odnosu na nesrećnike sa čuvenog engleskog broda. Zato što su putovali kopnom.
Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo, podseća na ovu dvojicu. Posebno na Đelića. Obojica neumorni. Mogu satima da pričaju. Obećanja sipaju kao iz rukava. Kažeš želju i dobiješ odgovor da će ti želja biti ispunjena. Samo glasaj da milijarde iz državnog budžeta budu u njihovim rukama. I Đelić se, kao sad Radulović, na javnim skupovima pojavljivao sa nekakvom studentskom torbicom. Koju čuvaju bolje nego Putin i Obama svoje „nuklearne“ kofere. Obojica, bar naizgled, imaju impresivne profesionalne karijere. Sa puno „rupa“, koje ni Šerlok Holms ne bi uspeo da objasni. Obojica miljenici Zapada. I obojica napustila (navodno) izuzetne karijere na mrskom Zapadu i vratila se da spašavaju Srbiju. Iz čisto patriotskih razloga.
Pogledajte biografiju Saše Radulovića koju je on ili neko njemu blizak zakačio na Vikipediju. Rođen 1965. u Bihaću. U Sarajevu 1989. završio elektrotehniku, smer Automatika i elektronika. Sin pukovnika JNA. A onda sledi pravo „bombardovanje“ impresivnim podacima. Raspucao se Radulović na Vikipediji kao Grizman na Evropskom prvenstvu.
Citiram Vikipediju. Emigrirao je iz Srbije krajem 1980-ih godina. Živeo je i radio u više zemalja, uključujući SAD, Kanadu i Nemačku. Godine 2005. došao u Srbiju, gde je bio vlasnik jedne firme, a bio je i stečajni upravnik nekoliko preduzeća. Ima licencu kao stečajni upravnik i portfolio rukovodilac.
KO JE SAŠA RADULOVIĆ: Ekonomski ekspert za preporod Srbije ili ekspert za svoj džep?
U periodu od 1990. do 1994. radio je u nemačkom preduzeću Simens, u poslovima vezanim za nuklearne elektrane u Nemačkoj, Rusiji i SAD. Od 1994. do 1996. bio je zaposlen u Antares-EDS-Amdahl-u, u Torontu, kao „rukovodilac razvojnog tima relacione baze podataka“. Od 1996. do 1998. imao je više zvaničnih funkcija u Interpra medicinskoj mreži (Interpra Medical Network), u početku kao potpredsednik za razvoj, a potom i kao jedan od članova upravnog odbora. Od 1997. do 2001. imao je funkciju generalnog direktora u kompaniji koja se bavila serverima za slike, TrueSpectre-u. Zajedno sa kolegama iz kompanije, osmislio je arhitekturu i algoritme koji su obrađivali slike na serverima. Od 2002. do 2006. bio je savetnik više investicionih kompanija.
Savetnik je Saveta Evrope, OEBS-a, ambasade SAD, GIZ-a, NALED-a i Udruženja malih i srednjih preduzeća.
Impresivno. Nema čega nema. Elektronika, nuklearna fizika, informatika, medicina, ekonomija, arhitektura...Posle ove „goleade“ na Vikipediji sama po sebi nameću se neka pitanja.
Kao neko ko je još 1991.godine, bez vojnog poziva, napustio rukovodeće i dobro plaćeno radno mesto u Beogradu i otišao da brani svoj narod, prvo u Hrvatsku, a onda i BiH, s punim moralnim pravom, pitam Radulovića zašto se 1992.godine opredelio da bude dezerter? Zar kao državljanin BiH, vojni obveznik i patriota nije osetio obavezu da ispuni svoju građansku dužnost, pridruži se svom narodu u njegovim teškim ratnim naporima, pomogne mu da se odbrani i „osveti“ svog oca Budimira, načelnika saniteta Druge armijske oblasti JNA, kojeg su muslimanski ekstremisti ubili 3.maja 1992.godine u masakru nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu?
Upropastili državu, pa sad optužuju Vučića
Kako je Radulović kao golobradi mladić, već u 25 godini, dok je u BiH besneo rat a Srbi na Zapadu bili na zlu glasu, stekao poverenje gazda Simensa i zapadnih bezbedonosnih službi (koje sigurno posebnu pažnju posvećuju kontroli lica koja dobijaju posao u nuklearkama) da mu povere da radi na sistemima za nadzor nuklearnih elektrana u Nemačkoj i SAD?
Zašto je napustio sve te profitabilne i perspektivne poslove, da bi došao u Srbiju i upisao kurs za stečajnog upravnika!? Da li bi i sam poverovao u priču da se neko odlučio na tako rizičan i nelogičan potez skakanja s konja na magarca a da to nije uradio po zadatku ili da nije imao čvrste garancije nekog moćnog da će dobijati unosne stečajeve velikih kompanija?
Da li njemu izgleda logično (i moralno) da neko ko se javno zalaže za privatno preduzetništvo, ko obavlja izvršne funkcije u svetskim kompanijama i najjačim svetskim ekonomijama, ko se zalaže za kresanje primanja u javnom sektoru, restruktuiranje javnih preduzeća i sprovođenje stečaja nad njima i ko građane Srbije ubeđuje da ima rešenje za preporod srpske ekonomije, odluči da pređe u državne firme i živi na teret države i njenih građana?
Kako ekspertu koji nije bio u stanju da uspešno vodi svoje privatno preduzeće koje je osnovao po dolasku u Srbiju verovati da može uspešno voditi celu državu i njenu ekonomiju?
Da li bi njemu izgledalo malo čudno, ili makar neskromno, da se neki uspešni, svetski priznat, lekar ne bavi medicinom već „basa“ po ekonomiji? I polaže kurs da bi se kandidovao da bude stečajni upravnik, i to ne u jednom, nego u više preduzeća?
Kako je uspeo da bude stečajni upravnik u čak 14 kompanija, o čemu drugi stečajni upravnici u Srbiji, uglavnom diplomirani ekonomisti i pravnici, mogu samo da sanjaju? I kako jedan čovek, koji nije završio ekonomiju, nego elektrotehniku, može istovremeno i uspešno da upravlja sa toliko kompanija koje grcaju u nerešenim imovinsko-pravnim problemima?
Kako je moguće da posle tako impresivne svetske poslovne karijere i vođenja stečaja u 14 kompanija, koje je po tvrdnjama Balkanske istraživačke mreže državu koštalo 34 miliona dinara (plata stečajnih upravnika je od 60 do 150 hiljada dinara mesečno, a na kraju stečaja stečajnom upravniku sleduje i nagrada od 2.000 do 17.000 evra), Radulović nema ništa od imovine, jer je Agenciji za borbu protiv korupcije prijavio praznu imovinsku kartu i rekao da nema štedni ulog u banci?
Od "Milosrdnog anđela" do "balkanskog proleća"
Smatra li da je normalno i moralno da na poštovanje zakona i borbu protiv „lopovskog režima“ poziva neko koga je Privredni sud razrešio dužnosti stečajnog upravnika zato što je sredstva iz stečajne mase isplaćivao po svom nahođenju, bez odluke suda, kao što je to sa njim slučaj?
I poslednje pitanje: kako neko ko je kao stečajni upravnik milionske knjigovodstvene poslove nameštao firmi koja je vlasništvo njegove supruge, a u kojoj je on suvlasnik, ima obraza da se poziva na svoju moralnost i odgovoran odnos prema državi i njenim zakonima i kandiduje se da mu se poveri upravljanje celom državom i njenom ekonomijom?