ДЕСЕТ ПИТАЊА САШИ РАДУЛОВИЋУ! Како је успео да буде стечајни управник у чак 14 компанија?
У последњих двадесетак година у Србији је било много разноразних експерата, миљеника Запада, самозваних економских Џемс Бондова, који су се појавили ниоткуда и сами себе најављивали као месије које ће спасити српску економију.
Из тих спасилачких акција они су излазили богатији, неки и за милионе евра, а земља остајала у много горем стању него што је била. Најпознатији међу њима су Млађан Динкић и Божидар Ђелић.
Кад су се појавили били су прави хит. Популарнији од „звезда Гранда“. Домаћице су их гледале као економску реинкарнацију Тихог и Прлета. Најмање пола милиона Срба је у по ноћи било спремно да вам наброји прегршт доказа да су Динкић и Ђелић светска економска елита. Још толико је насело на петпарачке приче о покраденим милијардама које ће вратити са Кипра, поклањању 1.000 евра, 400.000 радних места и скромности чија је највећа потврда било наводно спавање на теткином каучу. Знамо како се путовање у лепшу будућност са овом двојицом експерата завршило. Као пловидба Титаником. С тим што су грађани Србије у старту били у предности у односу на несрећнике са чувеног енглеског брода. Зато што су путовали копном.
Саша Радуловић, лидер покрета Доста је било, подсећа на ову двојицу. Посебно на Ђелића. Обојица неуморни. Могу сатима да причају. Обећања сипају као из рукава. Кажеш жељу и добијеш одговор да ће ти жеља бити испуњена. Само гласај да милијарде из државног буџета буду у њиховим рукама. И Ђелић се, као сад Радуловић, на јавним скуповима појављивао са некаквом студентском торбицом. Коју чувају боље него Путин и Обама своје „нуклеарне“ кофере. Обојица, бар наизглед, имају импресивне професионалне каријере. Са пуно „рупа“, које ни Шерлок Холмс не би успео да објасни. Обојица миљеници Запада. И обојица напустила (наводно) изузетне каријере на мрском Западу и вратила се да спашавају Србију. Из чисто патриотских разлога.
Погледајте биографију Саше Радуловића коју је он или неко њему близак закачио на Википедију. Рођен 1965. у Бихаћу. У Сарајеву 1989. завршио електротехнику, смер Аутоматика и електроника. Син пуковника ЈНА. А онда следи право „бомбардовање“ импресивним подацима. Распуцао се Радуловић на Википедији као Гризман на Европском првенству.
Цитирам Википедију. Емигрирао је из Србије крајем 1980-их година. Живео је и радио у више земаља, укључујући САД, Канаду и Немачку. Године 2005. дошао у Србију, где је био власник једне фирме, а био је и стечајни управник неколико предузећа. Има лиценцу као стечајни управник и портфолио руководилац.
КО ЈЕ САША РАДУЛОВИЋ: Економски експерт за препород Србије или експерт за свој џеп?
У периоду од 1990. до 1994. радио је у немачком предузећу Сименс, у пословима везаним за нуклеарне електране у Немачкој, Русији и САД. Од 1994. до 1996. био је запослен у Антарес-ЕДС-Амдахл-у, у Торонту, као „руководилац развојног тима релационе базе података“. Од 1996. до 1998. имао је више званичних функција у Интерпра медицинској мрежи (Интерпра Медицал Network), у почетку као потпредседник за развој, а потом и као један од чланова управног одбора. Од 1997. до 2001. имао је функцију генералног директора у компанији која се бавила серверима за слике, ТруеСпецтре-у. Заједно са колегама из компаније, осмислио је архитектуру и алгоритме који су обрађивали слике на серверима. Од 2002. до 2006. био је саветник више инвестиционих компанија.
Саветник је Савета Европе, ОЕБС-а, амбасаде САД, ГИЗ-а, НАЛЕД-а и Удружења малих и средњих предузећа.
Импресивно. Нема чега нема. Електроника, нуклеарна физика, информатика, медицина, економија, архитектура...После ове „голеаде“ на Википедији сама по себи намећу се нека питања.
Као неко ко је још 1991.године, без војног позива, напустио руководеће и добро плаћено радно место у Београду и отишао да брани свој народ, прво у Хрватску, а онда и БиХ, с пуним моралним правом, питам Радуловића зашто се 1992.године определио да буде дезертер? Зар као држављанин БиХ, војни обвезник и патриота није осетио обавезу да испуни своју грађанску дужност, придружи се свом народу у његовим тешким ратним напорима, помогне му да се одбрани и „освети“ свог оца Будимира, начелника санитета Друге армијске области ЈНА, којег су муслимански екстремисти убили 3.маја 1992.године у масакру над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву?
Упропастили државу, па сад оптужују Вучића
Како је Радуловић као голобради младић, већ у 25 години, док је у БиХ беснео рат а Срби на Западу били на злу гласу, стекао поверење газда Сименса и западних безбедоносних служби (које сигурно посебну пажњу посвећују контроли лица која добијају посао у нуклеаркама) да му повере да ради на системима за надзор нуклеарних електрана у Немачкој и САД?
Зашто је напустио све те профитабилне и перспективне послове, да би дошао у Србију и уписао курс за стечајног управника!? Да ли би и сам поверовао у причу да се неко одлучио на тако ризичан и нелогичан потез скакања с коња на магарца а да то није урадио по задатку или да није имао чврсте гаранције неког моћног да ће добијати уносне стечајеве великих компанија?
Да ли њему изгледа логично (и морално) да неко ко се јавно залаже за приватно предузетништво, ко обавља извршне функције у светским компанијама и најјачим светским економијама, ко се залаже за кресање примања у јавном сектору, реструктуирање јавних предузећа и спровођење стечаја над њима и ко грађане Србије убеђује да има решење за препород српске економије, одлучи да пређе у државне фирме и живи на терет државе и њених грађана?
Како експерту који није био у стању да успешно води своје приватно предузеће које је основао по доласку у Србију веровати да може успешно водити целу државу и њену економију?
Да ли би њему изгледало мало чудно, или макар нескромно, да се неки успешни, светски признат, лекар не бави медицином већ „баса“ по економији? И полаже курс да би се кандидовао да буде стечајни управник, и то не у једном, него у више предузећа?
Како је успео да буде стечајни управник у чак 14 компанија, о чему други стечајни управници у Србији, углавном дипломирани економисти и правници, могу само да сањају? И како један човек, који није завршио економију, него електротехнику, може истовремено и успешно да управља са толико компанија које грцају у нерешеним имовинско-правним проблемима?
Како је могуће да после тако импресивне светске пословне каријере и вођења стечаја у 14 компанија, које је по тврдњама Балканске истраживачке мреже државу коштало 34 милиона динара (плата стечајних управника је од 60 до 150 хиљада динара месечно, а на крају стечаја стечајном управнику следује и награда од 2.000 до 17.000 евра), Радуловић нема ништа од имовине, јер је Агенцији за борбу против корупције пријавио празну имовинску карту и рекао да нема штедни улог у банци?
Од "Милосрдног анђела" до "балканског пролећа"
Сматра ли да је нормално и морално да на поштовање закона и борбу против „лоповског режима“ позива неко кога је Привредни суд разрешио дужности стечајног управника зато што је средства из стечајне масе исплаћивао по свом нахођењу, без одлуке суда, као што је то са њим случај?
И последње питање: како неко ко је као стечајни управник милионске књиговодствене послове намештао фирми која је власништво његове супруге, а у којој је он сувласник, има образа да се позива на своју моралност и одговоран однос према држави и њеним законима и кандидује се да му се повери управљање целом државом и њеном економијом?