OTIŠLA ZA ZORANOM: Ovako je Mila Đinđić svih ovih godina proživljavala sinovljevu smrt

Pre sedam godina Tamara Nikčević, novinarka Njuzvika, razgovarala je za sarajevski nedeljnik Dani s Milom Đinđić, majkom premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Mila Đinđić je u međuvremenu smeštena u dom za stara lica, a danas je, samo dva dana nakon trinaestogodišnjice smrti njenog sina, umrla. Zbog ove tužne vesti, prenosimo vam taj intervju:

Živite u Beogradu?

-Deo godine povodim ovde u Beogradu, a deo u selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće. Nosim ga Zoranu na grob i kukam: e, moj sine, nisam ga tebi namenila... Ne daj, Bože, da ikada saznate kako je.

13 GODINA BEZ ZORANA: Vučić položio venac povodom godišnjice ubistva Đinđića

Suprug nije živ?

-Drago je umro u Prokuplju 2002, godinu dana pre Zoranovog ubistva. Ipak sam gaovde sahranila. Leži na Bežanijskom, a naš sin Zoran na Novom groblju. Nikada jednome nisam otišla na grob a da istoga dana nisam otišla i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan posle nekog od Zoranovih povrataka iz inostranstva. DOS je već odavno bio napravljen... Šta je mom sinu to trebalo, hajde, recite mi?!

Bio je brz, temperamentan, pun energije, seća se majka.

-Ličio je na mene. A zdrav kao dren!... Srce me boli za njim. Da je bio bolestan, ni po jada! Polomili su mu noge da bi ga lakše ubili... Dušo, niko ne može razumeti moj bol.Ne znam kako ću opet preživeti taj dan... Kad sam čula...

Kako ste čuli, ko vam je rekao?

-Tog 12. marta bila sam u opštini, plaćala račune, neki porez. Iako su svi šalteri bili zatvoreni, videla sam da zaposleni sede i piju kafu... Zoran nije podnosio lenje ljude. Uživao je u radu, baš kao i ja... Ne uspevši da platim račun, na kraju sam otišla kod šefice službe da se požalim. Proverivši nešto u kompjuteru, prekorila me je zbog toga što, rekla je, šest godina nisam platila porez.

Pročitajte KONTROVERZNI i do sada, u Srbiji, NEOBJAVLJEN članak o Zoranu Đinđiću u Gardijanu

-„Ni slučajno!“, planula sam. „Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego dozvolio da ne plati bilo koji račun. Bio je čestit, uredan čovek.“ Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni... Sećam se da sam na kraju svratila u stari „Merkator“ da nešto kupim, a onda krenula... Bila sam na vratima kad sam čula telefon. Sećam se da sam se stresla... „Crna Mila, jesi li vidjela šta ti je sa Zoranom?!“

Ko vam je javio?

-Sused iz Prokuplja kome sam nekoliko dana ranije pričala koliko se bojim za Zorana. „Uključi televizor!“, vikao je. Imala sam šta da vidim!

ŠEŠELJ OPTUŽUJE ČEDU: Jovanović ima ulogu u ubistvu Đinđića, pre ili kasnije SAZNAĆE SE ISTINA!

Kako to da ste saznali od prijatelja iz Prokuplja, a da niko iz vlade nije došao da vam javi šta se dogodilo?

-Možda su i dolazili, ko zna. Bila sam vani, ne znam... Odmah sam pozvala momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni. Dvorište je bilo prepuno policajaca.Sad mu ne trebate, ponavljala sam u sebi; kad je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo... Ušla sam. Doktor je odmah rekao sestri da mi da tabletu za smirenje. „Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!“, odbila sam. Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela...

Zašto niste?

Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. „Neka boli!“, vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. 

Zašto ste ga vi upozoravali? Nešto ste predosećali?

-Sećam se, bila je nedelja. Pošla sam u kupatilo. Zvonio je telefon. Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas. „Izvinite, s kim razgovaram?“, pitala sam. „Mama, ja sam, Zoran!“, smejao mi se. „Kako to da mi ne prepoznaješ glas?“ Počela sam da plačem.

ZABRANJENI SNIMAK: Ovako je Zvezdan Jovanović vežbao atentat na Đinđića (VIDEO)

„Šta je, Zorane, sa tobom? Kako to zvučiš? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je?“ Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ga... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga na to šta su pokušali onomad, kod hale Limes...

A on?

-Ništa. Slušao je, ali me nije čuo. Kao što ni ja više nisam mogla da čujem njega. Nikada! Uvek je negde žurio. „Zorane, čuvaj se!“, bilo je poslednje što sam mu tog dana rekla.Nije me poslušao. Verovatno nije ni mogao. Odavno su već bili odlučili da ga ubiju. Taj prosti, bedni naš svet koji ne voli pametne, one što su iznad... Pogledajte mu samo biblioteku! E, moj Zorane...

Sećate li se svog poslednjeg susreta sa Zoranom?

-Ne, ne, ne mogu da se setim... Znam samo da sam ga, kad je postao premijer, retko viđala. Nije imao vremena, stalno je negde jurio. Ostali smo ga željni. Dobro, viđam ga na televiziji, tešila sam se. Umeo je ponekad da dođe kod mene na ručak, da dovede decu...

Posećuju li vas unučad?

-Ponekad. Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak uvek kad nađu vremena.

"Ono što je ostavio čini ga besmrtnim": Đinđić posthumno dobio CRNOGORSKI ORDEN

A neko iz Demokratske stranke?

-Nikad! S njima nemam ništa.

Zašto?

-Oni najbolje znaju. Jadni, veruju da je to što su na vlasti samo njihova zasluga, da je moj Zoran tu bio tek tako... U Prokuplju sam mu nedavno sama podigla spomenik. Gde su ti njegovi veliki prijatelji, gde su „saborci“?! Neki su, eto, i došli... Došlo je i mnogo običnog sveta. Vidim, plaču, žale... Iako Zorana nisu voleli dok je bio živ. Poznavali ste, dušo, mog Zorana; je l’ da da je bio izuzetan čovek? Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju... Neka mu je laka crna zemlja...To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo! Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim... Idem na groblje i... Svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri bele kale... Kao da je znao da ih je Zoran najviše voleo.