POTRESNA PRIČA: Sa diplomom fakulteta, sa invaliditetom, a BEZ PRAVA!

Igrajući se u svom dvorištu, tridesetogodišnji Milan Đurić je naišao na "stvarčicu" koja nije namenjena za dečije igrarije - u rukama mu je eksplodirao detonator. Izgubio je vid i tri prsta leve ruke, a sudbina dvanaestogodišnjaka iz Valjevske Kamenice se naglo promenila. Napustio je rodno mesto, preselio se u Beograd i upisao srednju školu za slepe i slabovide "Veljko Ramadanović", u Zemunu.

Kako bi finansijski olakšao svojim roditeljima, trudio se da bude vrhunski učenik i student, koliko god su mu okolosti to omogućavale. Bio je đak generacije u srednjoj školi, a na Fakultetu političkih nauka se može pohvaliti prosekom preko 8. Osvojio je i prvu evropsku nagradu za esej "Kako je Brajevo pismo promenilo moj život". 

- Desi mi se da kada platim sve račune i hranu, mesečno ostanem sa samo 6.000 dinara u džepu. Majka Branka nema posao još od 1990-ih godina, a otac mi je invalid. Prilive novca imamo zahvaljujući naknadi za tuđu pomoć i negu (24.000 dinara) i očevoj invalidskoj penziji od 20.000 dinara. To je dovoljno samo za egzistencijalne potrebe, a za lečenje je potrebno mnogo više.

Danas je odrastao čovek, student master programa Socijalna politika i socijalni rad na Fakultetu političkih  nauka.

- Želja da upišem ovaj program na masteru rodila se vremenom. Stvari koje su mi potpuno promenile život, navele su me da promenim i način razmišljanja. Želja mi je da jednog dana budem odličan socijalni radnik koji će se ljudima sa velikim problemima potpuno posvetiti i pružiti pomoć. Ono što ja nisam imao.

Iako je pojam inkluzije u našem društvu često na dnevnim raspravama, epilog je u praksi drugačiji – dela gotovo i da nema. Milan se u srednjoj školi vrlo brzo navikao na upotrebu Brajevog pisma, ali uslovi na fakultetu su bili otežavajući.

- Fotografsko pamćenje i oči su zaslužni za prikupljanje oko 80 % informacija, ali sam tu mogućnost imao samo do 12. godine. Kasnije, sve se svelo na čulo sluha, Brajevo pismo i diktafon. Upisavši fakultet 2007, moja majka se odrekla svog života kako bi mi pomogla da studiram. Svakoga dana, ona je čitala sadržaj za ispit, a ja sam pored nje slušao i sve snimao na diktafon. Da bih spremio ispit, morao sam iznova i iznova da puštam te snimke.

Prošle godine su ljudi sa Fakulteta političkih nauka, u dogovoru sa kolegama sa Arhitektonskog, organizovali humanitarni turnir u svim sportovima. Cena ulaznica je bila simbolična - 150 dinara. Celokupan prihod je bio namenjen za Milanovo lečenje. Trenutno je skupljeno 130.000 dinara, a za transplataciju rožnjače potrebno je 18.000 evra. Milan sa velikom zahvalnošću govori koliko mu znači finansijska podrška mnogih nepoznatih ljudi, a kako napominje, bilo ih je i iz inostranstva.

- Preselivši se u Beograd, odlazio sam na preglede na Kliničkom centru Srbije. Tamo su mi lekari preporučili da moram da idem na lečenje u inostranstvo, uz objašnjnjenje da ovde nemaju stručnog kadra. Bio sam dva puta u belgijskom Antverpenu, a nekoliko godina kasnije lečenje sam nastavio u Moskvi, gde sam imao 4 hiruška zahvata. Nisam rusofil, ali terapije ruskih lekara su bile delotvornije od belgijskih. Bio je zaista lep osećaj kada sam ponovo mogao da vidim ljude, ne samo da raspoznajem svetlost. Moje stanje se pogoršalo čim sam prekinuo poslednju terapiju, a to je bilo zbog toga što smo ostali bez dinara - čak i za hranu. Da sam tada nastavio sa lečenjem, danas bi moj vid bio vraćen, gotovo potpuno. No, ni sada nije kasno!

Milan već devet godina vodi sudske postupke kako bi dobio status civilnog invalida rata, iako su gubitak vida i tri prsta leve šake dovoljni dokazi eksplozije detonatora.

- Dokumentacija o tome je izgorela kada je 1999. bombardovana zgrada valjevskog SUP-a, pa je na sudu moralo da se dokazuje uz pomoć svedoka. Obraćao sam se prvostepenom i drugostepenom organu, ali i da je došlo do Upravnog suda, sve bi se vraćalo u Valjevo jer zvanično ne postoji papir sa datumom moje nesreće. Suđenje je stopirano i to zbog štrajka advokata koji je započet u junu ove godine.

Od početka studiranja do danas, sa majkom živi u Studentskom centru "Mika Mitrović". Pošto je na budžetu, ne plaća smeštaj, ali njegova majka nema nikakve povlastice. Priznaje da mu je teško, ali se ne predaje.

- Ja se ne nadam, ja znam da ću progledati jer to hoću – objašnjava Milan i dodajte da kada nešto želi, trudi se da ide ka tom cilju. Ističe da je na fakultetu stekao nekolicinu prijatelja koji mu pružaju veliku podršku. To mu je značajnije i od finansijske pomoći.