Satanin spis o Natanu Rotšildu: Da li je čuveni bankar ZARADIO NA KRVI?

Na leto 1846. godine, Evropom se proširio politički pamflet koji u potpisu ima Satanu lično, a u kojem je ispričana priča koja je, ma koliko šokantna i malo verovatna bila, ostavila trag sve do današnjeg vremena, piše hrvatski Jutarnji list koji prenosi pisanje britanskog Indipendenta.

Naime, kako navodi ugledni britanski dnevnik Indipendent, u pamfletu se tvrdilo da se razotkriva prošlost najbogatije i najpoznatije bankarske porodice tog vremena - Rotšildovih - a deo koji je "preživeo"' sve do danas govori o njihovom navodnom bogaćenju na prolivenoj krvi u bici kod Vaterloa.

Evo što je "Satana" napisao u pomenutom pamfletu.

"Natan Rotšild, osnivač londonske filijale banke, na dan bitke kod Vaterloa u junu 1815. godine bio je na bojištu kao posmatrač. Kako je pala noć, tako se pred njim dogodio težak poraz francuske vojske, a on je to jedva dočekao. Najbrži konji su njegovu kočiju odvezli do belgijske obale, ali je tamo pobesneo kada je video da je oluja prikovala sve brodove u luci. Nimalo uplašen, izdašno je potkupio nekog ribara da ga kroz nevreme i visoke talase prebaci do Engleske. U London je stigao 24 sata pre zvanične objave Velingtonove pobede, a informaciju o ishodu bitke unovčio je na berzi. Samo jednim potezom je zaradio 20 miliona franaka", piše "Satana" između ostalog u famoznom pamfletu.

Brajan Ketkart, profesor novinarstva na londonskom univerzitetu Kingston za Indipendent piše da je cela priča o Natanu Rotšildu van svake sumnje u svojoj srži antisemitska.

"'Sotona' je zapravo bio Džordž Dernvel, levičarski kontroverzalista (danas bi ga verovatno zvali trolom) koji svoje gnušanje spram Jevreja, a Rotšilda posebno, nikada nije skrivao. Iako ova porodica 1815., u vreme bitke kod Vaterloa, uopšte nije bila poznata, do 1846. oni su postali Rokfelerima svoga doba, a njihovo prezime simbol basnoslovnog bogatstva. Sam Natan umro je 1836. pa na pamflet nije imao prilike da odgovori", navodi Kethart. 

On tvrdi da baš svaki aspekt Dernvelovog pamfleta, delovi u kojima opisuje navodnu beskrupuloznost, lukavštinu i pohlepu Rotšildovih - predstavlja derogativni rasni stereotip. Spis je nastao u vreme kada su takvi stavovi bili u jednom od svojih cikličkih uspona u Evropi, navodi Ketkart.

Različite verzije pamfleta pojavljuju se u holivudskim filmovima, pronašle su put i do starijih izdanja najuglednije enciklopedije Britanika, priču je u poznatoj biografiji vojvode od Velingtona pomenula Elizabet Longford... Sve je poslužilo i kao scenario nacističkog filma "Rotšildi: Deonice u Vaterlou" snimljenog 1940. godine, a danas se pamflet može naći na čitavom nizu antisemitskih web stranica.

Kako to da je takva rasistička podvala preživela toliko dugo ili, još važnije, kako je uspela da se uvuče kao legitiman deo istorije i kod najuglednijih autora koji priču, kada razni njeni detalji budu demantovani činjenicama, često ne odbacuju, već je samo modifikuju, pita se Kethart.

Na primer, kada je napokon prihvaćeno da Natan Rotšild sasvim sigurno nije bio na bojištu kod Vaterloa, priča je izmenjena na sledeći način: bankar je bio u Londonu, ali se jako potrudio da prvi dođe do informacija, bilo da mu ih dostavi poseban kurir ili golub pismonoša. U sve je pridodan i novi zaplet: u trenutku kada je doznao da je Velington pobedio Napoleona, Rotšild je namerno izazvao krah berze šireći lažne glasine o Velingtonovom porazu. Cene su popadale, a bankar je, kaže se priča, pokupovao jeftine deonice da bi kasnije udvostručio vlastiti dobitak, nakon što su cene naglo skočile čim je stigla zvanična vest o Velingtonovoj pobedi.

Neki su ovu priču ponavljali sasvim benevolentno, bez antisemitskih pobuda. Kethart tu navodi primer nekadašnjeg šef CIA-e Alena Djulsa, koji ju je izneo u svojoj knjizi o špijunaži 1963. godine kako bi ilustrovao zašto je u tom poslu važno imati informaciju što je pre moguće.

Čak je i sama porodica Rotšild, kojoj se pamflet nimalo nije svideo, raširenu priču nastojala da ublaži pa su govorili da je Natan, čim je tobože čuo za Velingtonovu pobedu, s informacijama prvo otišao u britansku vladu, što bi učinio svaki uzoran građanin. Takvu je verziju u porodičnoj biografiji koristila Elizabet Longford.

Ali, šta je s dokazima koji bi podupirali bilo koju tvrdnju iz pamfleta? Istoričari su dugi niz godina citirali članak objavljen 20. juna 1815. u londonskim novinama Kurijer, dva dana nakon bitke kod Vaterloa i dan pre nego što je stigla zvanična vest o njenom ishodu. U članku je kratko pisalo: "Rotšild je kupio veliku količinu deonica". Na prvi pogled, to zaista podupire tezu o velikoj Natanovoj zaradi, ali problem je što takvu vest nije moguće pronaći u postojećim primercima Kurijera, koji se do današnjeg dana čuvaju u arhivima. Čini se da je izvorište ovog navodnog citata zapravo škotski istoričar Arčibald Alison, koji je o tome u svojim radovima prvi put pisao 1848. godine, dve godine nakon što je pamflet ugledao svetlo dana.

Nadalje, kao još jedan dokaz tvrdnji u pamfletu spominjao se dnevnički zapis mladog Amerikanca Džejmsa Galatina, koji je 1815. godine navodno bio u poseti Londonu. Na dan bitke kod Vaterloa, pisao je o velikoj napetosti u javnosti zbog događaja u Belgiji, a pritom je dodao: "Kažu da je gospodin Rotšild poslao kurire i da je angažovao jedrenjak spreman za isplovljavanje čim se na bojištu dogodi nešto odlučujuće." Opet, na prvi se pogled čini solidnim dokazom, ali valja napomenuti da je ovaj dnevnički zapis još 1957. godine raskrinkan kao lažnjak napisan krajem 19. veka, dugi niz godina nakon objave pamfleta.

Član dinastije Rotšildovih, baron Viktor, o svemu je lično tokom 80-ih godina napisao knjigu u kojoj je razbio čitav niz mitova, ali je uspeo i da zamuti vodu i tako legendu vrati u život. U porodičnom arhivu je, naime, otkrio pismo zaposlenika pariške podružnice banke, koji ga je oko mesec dana nakon bitke kod Vaterloa poslao Natanu Rotšildu.

"Poverenik Vajt me je informisao da ste dobro prošli s ranim informacijama koje ste dobili o pobedi kod Vaterloa", stajalo je između ostalog u pismu. Bio je to za mnoge novi krunski dokaz o istinitosti famoznog pamfleta.

Ipak, kako za Indipendent tvrdi profesor Ketkart, pojavili su se novi dokazi koji napokon omogućuju stavljanje pamfleta u primeren kontekst. Novinski izveštaji u nedelji nakon bitke kod Vaterloa jasno pokazuju da prva osoba koja je u London stigla s autentičnim informacijama o ishodu bitke nije bio Natan Rotšild, nego čovek koji je o svemu saznao u belgijskom gradu Gentu. Zvali su ga samo "gospodin C iz Dovera", a on je u sredu, 21. juna 1815. godine, u jutarnjim satima po gradu pričao o Velingtonovoj pobedi. Bilo je to najmanje 12 sati pre zvanične vesti, a informacija je objavljena u barem trima novinskim izdanjima istog poslepodneva.

Takođe, iste večeri je objavljena i vest da je Natan Rotšild primio pismo iz Genta kojim je obavešten o pobedi te da je to pismo prosledio vlastima. Ali, otkriveno je da on nije jedini koji je dobio pismo, dobile su ga još dve osobe.

Je li Natan Rotšild imao vremena da na berzi pokupuje deonice? Verovatno, ali nije imao ni približno vremena za akumulaciju tolike količine hartija od vrednosti koje bi mu donele bogatstvo o kojem se raspisao "Satana" u famoznom pamfletu. Takođe, s obzirom da te srede nije bilo pada cena na berzi, pada u vodu i priča o njegovim navodnim manipulacijama.

Natan Rotšild zaista je zaradio u to vreme na berzi, ali znatno manje od drugih investitora, koji su neke ključne hartije od vrednosti kupili po manjoj ceni i u većim količinama nekoliko dana ranije, a uopšte nisu imali rane informacije o ishodu bitke kod Vaterloa.

Brajan Ketkart zaključuje da nema sumnje da je čitava priča, koja je vrhunac doživela s pamfletom iz 1848., plasirana najprije kako bi se ocrnili Rotšildovi i Jevreji uopšte i kaže da bi 200. godišnjica slavne bitke, koja se obeležava ove godine, trebalo da bude prava prilika da se konačno prizna prava pozadina ovoga mita koji se povlači toliko dugo vremena.