Сатанин спис о Натану Ротшилду: Да ли је чувени банкар ЗАРАДИО НА КРВИ?

На лето 1846. године, Европом се проширио политички памфлет који у потпису има Сатану лично, а у којем је испричана прича која је, ма колико шокантна и мало вероватна била, оставила траг све до данашњег времена, пише хрватски Јутарњи лист који преноси писање британског Индипендента.

Наиме, како наводи угледни британски дневник Индипендент, у памфлету се тврдило да се разоткрива прошлост најбогатије и најпознатије банкарске породице тог времена - Ротшилдових - а део који је "преживео"' све до данас говори о њиховом наводном богаћењу на проливеној крви у бици код Ватерлоа.

Ево што је "Сатана" написао у поменутом памфлету.

"Натан Ротшилд, оснивач лондонске филијале банке, на дан битке код Ватерлоа у јуну 1815. године био је на бојишту као посматрач. Како је пала ноћ, тако се пред њим догодио тежак пораз француске војске, а он је то једва дочекао. Најбржи коњи су његову кочију одвезли до белгијске обале, али је тамо побеснео када је видео да је олуја приковала све бродове у луци. Нимало уплашен, издашно је поткупио неког рибара да га кроз невреме и високе таласе пребаци до Енглеске. У Лондон је стигао 24 сата пре званичне објаве Велингтонове победе, а информацију о исходу битке уновчио је на берзи. Само једним потезом је зарадио 20 милиона франака", пише "Сатана" између осталог у фамозном памфлету.

Брајан Кеткарт, професор новинарства на лондонском универзитету Кингстон за Индипендент пише да је цела прича о Натану Ротшилду ван сваке сумње у својој сржи антисемитска.

"'Sotona' је заправо био Џорџ Дернвел, левичарски контроверзалиста (данас би га вероватно звали тролом) који своје гнушање спрам Јевреја, а Ротшилда посебно, никада није скривао. Иако ова породица 1815., у време битке код Ватерлоа, уопште није била позната, до 1846. они су постали Рокфелерима свога доба, а њихово презиме симбол баснословног богатства. Сам Натан умро је 1836. па на памфлет није имао прилике да одговори", наводи Kethart. 

Он тврди да баш сваки аспект Дернвеловог памфлета, делови у којима описује наводну бескрупулозност, лукавштину и похлепу Ротшилдових - представља дерогативни расни стереотип. Спис је настао у време када су такви ставови били у једном од својих цикличких успона у Европи, наводи Кеткарт.

Различите верзије памфлета појављују се у холивудским филмовима, пронашле су пут и до старијих издања најугледније енциклопедије Британика, причу је у познатој биографији војводе од Велингтона поменула Елизабет Лонгфорд... Све је послужило и као сценарио нацистичког филма "Ротшилди: Деонице у Ватерлоу" снимљеног 1940. године, а данас се памфлет може наћи на читавом низу антисемитских web страница.

Како то да је таква расистичка подвала преживела толико дуго или, још важније, како је успела да се увуче као легитиман део историје и код најугледнијих аутора који причу, када разни њени детаљи буду демантовани чињеницама, често не одбацују, већ је само модификују, пита се Kethart.

На пример, када је напокон прихваћено да Натан Ротшилд сасвим сигурно није био на бојишту код Ватерлоа, прича је измењена на следећи начин: банкар је био у Лондону, али се јако потрудио да први дође до информација, било да му их достави посебан курир или голуб писмоноша. У све је придодан и нови заплет: у тренутку када је дознао да је Велингтон победио Наполеона, Ротшилд је намерно изазвао крах берзе ширећи лажне гласине о Велингтоновом поразу. Цене су попадале, а банкар је, каже се прича, покуповао јефтине деонице да би касније удвостручио властити добитак, након што су цене нагло скочиле чим је стигла званична вест о Велингтоновој победи.

Неки су ову причу понављали сасвим беневолентно, без антисемитских побуда. Kethart ту наводи пример некадашњег шеф ЦИА-е Алена Ђулса, који ју је изнео у својој књизи о шпијунажи 1963. године како би илустровао зашто је у том послу важно имати информацију што је пре могуће.

Чак је и сама породица Ротшилд, којој се памфлет нимало није свидео, раширену причу настојала да ублажи па су говорили да је Натан, чим је тобоже чуо за Велингтонову победу, с информацијама прво отишао у британску владу, што би учинио сваки узоран грађанин. Такву је верзију у породичној биографији користила Елизабет Лонгфорд.

Али, шта је с доказима који би подупирали било коју тврдњу из памфлета? Историчари су дуги низ година цитирали чланак објављен 20. јуна 1815. у лондонским новинама Куријер, два дана након битке код Ватерлоа и дан пре него што је стигла званична вест о њеном исходу. У чланку је кратко писало: "Ротшилд је купио велику количину деоница". На први поглед, то заиста подупире тезу о великој Натановој заради, али проблем је што такву вест није могуће пронаћи у постојећим примерцима Куријера, који се до данашњег дана чувају у архивима. Чини се да је извориште овог наводног цитата заправо шкотски историчар Арчибалд Алисон, који је о томе у својим радовима први пут писао 1848. године, две године након што је памфлет угледао светло дана.

Надаље, као још један доказ тврдњи у памфлету спомињао се дневнички запис младог Американца Џејмса Галатина, који је 1815. године наводно био у посети Лондону. На дан битке код Ватерлоа, писао је о великој напетости у јавности због догађаја у Белгији, а притом је додао: "Кажу да је господин Ротшилд послао курире и да је ангажовао једрењак спреман за испловљавање чим се на бојишту догоди нешто одлучујуће." Опет, на први се поглед чини солидним доказом, али ваља напоменути да је овај дневнички запис још 1957. године раскринкан као лажњак написан крајем 19. века, дуги низ година након објаве памфлета.

Члан династије Ротшилдових, барон Виктор, о свему је лично током 80-их година написао књигу у којој је разбио читав низ митова, али је успео и да замути воду и тако легенду врати у живот. У породичном архиву је, наиме, открио писмо запосленика паришке подружнице банке, који га је око месец дана након битке код Ватерлоа послао Натану Ротшилду.

"Повереник Вајт ме је информисао да сте добро прошли с раним информацијама које сте добили о победи код Ватерлоа", стајало је између осталог у писму. Био је то за многе нови крунски доказ о истинитости фамозног памфлета.

Ипак, како за Индипендент тврди професор Кеткарт, појавили су се нови докази који напокон омогућују стављање памфлета у примерен контекст. Новински извештаји у недељи након битке код Ватерлоа јасно показују да прва особа која је у Лондон стигла с аутентичним информацијама о исходу битке није био Натан Ротшилд, него човек који је о свему сазнао у белгијском граду Генту. Звали су га само "господин Ц из Довера", а он је у среду, 21. јуна 1815. године, у јутарњим сатима по граду причао о Велингтоновој победи. Било је то најмање 12 сати пре званичне вести, а информација је објављена у барем трима новинским издањима истог послеподнева.

Такође, исте вечери је објављена и вест да је Натан Ротшилд примио писмо из Гента којим је обавештен о победи те да је то писмо проследио властима. Али, откривено је да он није једини који је добио писмо, добиле су га још две особе.

Је ли Натан Ротшилд имао времена да на берзи покупује деонице? Вероватно, али није имао ни приближно времена за акумулацију толике количине хартија од вредности које би му донеле богатство о којем се расписао "Сатана" у фамозном памфлету. Такође, с обзиром да те среде није било пада цена на берзи, пада у воду и прича о његовим наводним манипулацијама.

Натан Ротшилд заиста је зарадио у то време на берзи, али знатно мање од других инвеститора, који су неке кључне хартије од вредности купили по мањој цени и у већим количинама неколико дана раније, а уопште нису имали ране информације о исходу битке код Ватерлоа.

Брајан Кеткарт закључује да нема сумње да је читава прича, која је врхунац доживела с памфлетом из 1848., пласирана најприје како би се оцрнили Ротшилдови и Јевреји уопште и каже да би 200. годишњица славне битке, која се обележава ове године, требало да буде права прилика да се коначно призна права позадина овога мита који се повлачи толико дуго времена.