STEVAN STEVANOVIĆ: Roditelji, zaboravite na priče o grubijanima! Ragbi je pravi sport za vašu decu!

Predrasude o grubijanima koji jurcaju zelenim travnjakom dok u naručju stiskaju jajoliku loptu - neretko u ovom stilu ljudi pričaju o ragbiju. Međutim, istina je drugačija. Reč je o sportu uz koji se mladi formiraju u zdrave osobe, jake i stabilne ličnosti. Da u Evropi deca počinju da igraju ragbi već u predškolskim danima, ali i zašto je on bolji od fudbala, pričao nam je Stevan Stevanović (24), standardni srpski reprezentativac u ragbiju, sa kojim smo razgovarali u okviru akcije "Zdravo zdravlje" koja za cilj ima da podstakne decu da žive zdravo i da se bave sportom.

Stevan je član je ragbi kluba Dorćol sa kojim je osvojio sedam titula i osam nacionalnih kupova. Sa jajolikom loptom počeo je da se druži još sa 12 godina. Bio je kapiten državne selekcije do 18 godina, a već dugo je nezamenjiv u sastavu najboljeg, seniorskog tima Srbije.

- Na poziv drugova iz kraja otišao sam na prvi trening. Ragbi mi se odmah dopao i od tada nisamrazmišljao o drugom sportu. Potičem iz sportske porodice i bilo je samo pitanje koji sportom ću se baviti. Izabrao sam ragbi i nisam se pokajao.

- U Srbiji klinci počinju u petom, ­šestom razredu osnove škole, u Evropi već u predškolskom uzrastu.

- Veoma je važno da se deca bave sportom, uopšte nije bitno kojim. Bitno je da nisu na ulici ili u lošem društvu. U ragbi klubovima vlada pravo, iskreno drugarstvo, ima mnogo putovanja. Na treninzima vlada zdrava atmosfera. Tokom svih ovih godina stekao sam na desetine drugove, neke od njih i za ceo život. Takođe veoma je važno što omogućava jačanje tela i duha, pomaže svakom da postane zdrava, jaka i stabilna ličnost. U fizičkom i psihičkom smislu.

- To jedna od predrasuda koja se vezuje za naš sport. Recimo u ragbiju ima daleko manje povreda nego u fudbalu. Ragbisti su fer igrači, pošteni borci. Niko nema nameru da povredi rivala.

- Nije popularan kao recimo fudbal ili košarka. Ali, za razliku od ovih sportova, imamo daleko zdraviju atmosferu. Nema mešanja roditelja, nema protekcije. Ako si dobar, vredan, imaš želju da naporno treniraš i napreduješ bićeš u timu, jednog dana u reprezentaciji. U suprotnom bićeš na klupi ili nećeš uopšte igrati. U ragbiju lošiji igrač nikad neće biti u timu pre boljeg od sebe. Nisam siguran da je tako u drugim sportovima.

- Naši obroci nisu tako obilni kako neki misle. Na meniju uvek ima voća, povrća, mesa, testeinina, nešto manje slatkiša. Od svega po malo, umereno u svakom slučaju.

- Mnogo toga. Naučio sam pre svega da se u životu treba boriti za pobedu, za manje ili veće postavljene ciljeve. Ugradio je u mene borbeni duh. Pomogao mi da izrastem u zdravu i stabilnu ličnost, da završim državni fakultet, osamostalim se. Jednom rečju budem srećan.

- Na ovo pitanje je gotovo nemoguće odgovoriti. Ragbi zna da uđe u krv i tada nema nazad. Igraću verovatno dok god budem mogao, dok me noge nose. Tek su mi 24 godine. Ovaj sport mi je dao sve, osim novca, koga u srpskim ragbi klubovima jednostavno nema. Zato je ljubav prema njemu prava, a strast prema nadmetanju i pobedama svakim danom sve veća.