TUŽNE SUDBINE MIGRANATA: Ubili su mi muža, sama putujem sa bebom
"Ostali smo sami. Moje dete i ja. Imala sam i ja muža i to kakvog. Čovek za ponos. Živeli smo lepo, mirno, kao svaka porodica", opisuje Hatidže Asjan svoj život u Siriji.
U blatu ispred zatvorene granice sedi Sirijka Hatidža Asjan. Hladno je kiša pada. Sivilo, blato, patnja i muka svida oko nje, a u njenom zagrljaju nasmejana beba.Onda je počeo rat, kaže. Smrt na svakom koraku. Seća se tog kobnog dana kao da je juče bilo.
"Tog dana išli smo da nabavimo hranu. Sin i ja smo otišli po hleb, a muž na pijacu. Samo što smo se okupili, počelo je bombardovanje. Jedna bomba je baš pala na našu kuću. Mi smo preživeli, on nije. Pogodila ga je. Ne znam kako se to kaže na engleskom, ali neki delić bombe ga je pogodio. Pao je ko pokošen", mirno priča dok gleda u daljinu.
Beba naga u ćebetu
Mladi Avganistanac Easan drži ćerkicu umotanu u ćebe.
"Skunuli smo je, pa onako golu umotali u dva suva ćebeta", priča i otkriva glavicu devojčice Nijasan. Čekanje ih ne plaši, ali ih je kiša prestravila.
Među mokrom i skoro bosom decom i beba iz Iraka. Majka ne govori engleski, ali ljudi kažu da je devojčica izgubila vid na jednom oku. Svi im pomažu koliko mogu.
Kaže da je posle njegove sahrane odlučila da ide.
"Opasno je tamo, a nas nema više ko da štiti. Nemam čoveka, dete nema oca, nemamo kuću, a ni para. Putujemo sa ljudima koji su živeli blizu nas, oni su sada naša porodica", kaže kroz tužan osmeh Hatidže.
Za nju je razgovor bio završen. Ustala je i približila dete vatri da ga malo zagreje. I ućutiala.
Mama nam se udavila u moru
"Bilo nas je petoro kada smo krenuli iz Sirije. Sada nas je četvoro", započinje tužno priču Asad Adan. U rukama stiska promrzlo blatnjavo dete.
"Ostao sam bez žene. Poginula je na ovom prokletom putu", priča Asad za Blic.
Pogleda ka deci, ćerkama od pet i sedam godina i dečaku od tri godine. Oni ga gledaju i nešto pričaju. On prevodi.
"Kažu, mama nam se udavila u moru".
Engleski mu je slab, ali njegove oči sve govore. Sve vam je jasno kada vidite njegov pogled. Nemoć, neizmerna tuga, još jači bol. Govori gotovo šapatom.
"Pre dve nedelje bili smo u grupi koja je trebalo da pređe preko mora do Grčke. Nas pedesetak, a brod mali. Bojali smo se. Negde na pola puta do obale počeli su kiša i vetar. Sve se ljuljalo, mi smo bili zbijeni jedan uz drugog, držali smo se za ruke", priča tužnim glasom Asad.
I njih dvoje su sami
Među mokrom i skoro bosom decom i beba iz Iraka. Majka ne govori engleski, ali ljudi kažu da je devojčica izgubila vid na jednom oku. Svi im pomažu koliko mogu.
U gužvi ispred ograde stoji muškarac i u rukama stiska dete. Igra se s njim i njih dvoje ostali su sami. On je izgubio ženu, beba majku. Ipak ne zaustavljaju se. Idu dalje.
Vidi se da mu nije lako da se priseća tog trenutka. Počinje da krši prste na rukama. Nastavlja još tišim glasom.
"Moja žena je stajala uz samu ivicu broda. Vetar, ljuljanje i ona se našla u vodi. Samo je vrisnula i nestala. Skočio sam za njom, tražio je u moru. Tražio sam sve dok se od hladnoće nisam ukočio. Ništa", kaže i rukama prekriva oči.
Sramota ga. Plače... Ipak nastavlja. Valjda mu je tako lakše.
"I mom komšiji je žena poginula na ovom putu. Čamac se prevrnuo, a ona nije znala da pliva. On je, jadnik, morao da bira između nje i dece. Spasao je decu", kaže i gleda u decu.
"Moram dalje. Zbog njih", prošaputa i pokaza na dve devojčice i dečaka.