U filharmoniji jedino dirigent zna gde je mesto za čelo, a gde za dojku

Đulijana Pavić, mlada, lepa i ambiciozna devojka, četiri godine je vredno učila i vežbala ne bi li u roku završila Fakultet muzičke umetnosti - da je starija sestra Lukrecija (devojka bez mane) ne bi zadirkivala kako joj je trebalo više vremena da okonča studije. Junski ispitni rok se još nije završio, a ona je u rukama držala diplomu i hvalila se roditeljima, takođe muzičarima.

Kao u epski ispevanim srećnijim vremenima, Đulijana je odmah dobila i posao. Mladu i perspektivnu violončelistkinju je u svoje "jato" primila Beogradska filharmonija. Naravno, četiri godine ranije, tamo se zaposlila isto toliko starija sestrica Lukrecija, mlada i perspektivna. I ona je gudalom prelazila preko žica, samo malčice kraćih - violinskih.

Došao je i taj dan da Đulijana prvi put ode na probu filharmonije. Uvežbavali su Koncert za violinu i orkestar u De duru, op. 35, Petra Iljiča Čajkovskog. Iako je starija Lukrecija bila solistkinja, to nimalo nije umanjivalo njenu ljubomoru - svi u orkestru su pričali o novom biseru muzičke familije Pavić, o prelepoj violončelistkinji Đulijani i njenom nesvakidašnjem talentu kakav davno nije viđen u lokalnim koncertnim salama.

Na prvoj pauzi, mlađa sestra je tražila savet od starije - nije znala gde da ostavi violončelo. Lukrecija se neprimetno nasmešila i rekla joj da ne zna i da to može znati samo dirigent. Da je neko video taj njen neprimetan smešak, mogao je u njemu da prepozna zrnce zadovoljstva, pakosti i likovanja.

- Uvaženi dirigentu, oprostite što vam smetam, ali ne znam gde da ostavim čelo - stidljivo, s rumenilom na obrazima, upitala je Đulijana.

- Tu, tu stavi čelo, draga moja - kao iz puške je kroz smeh odgovorio dirigent pokazujući rukom na donji deo stomaka, onaj što uvek može da nasluti i oseti šta se to događa u preponama. Nije mislio na odlaganje instrumenta, drugo čelo mu je bilo u mislima.

Stara "fora" muzičara! Znala je za nju Lukrecija, a njenu podvalu sestri je primetio i dirigent, kao i ostatak orkestra koji se slatko smejao dok je Đulijana želela da propadne u zemlju.

- Grudi me zaboleše od smeha - sa suzama u očima je promumljala Lukrecija, a dirigent je kao na neki tajni mig isukao olovku iz džepa i napisao nešto na levom dlanu.

- Draga naša solistkinjo, ja znam gde "pionirke" trebaju da stave čelo, ali znam i kako se leči bol u grudima. Ovim "instrumentom" se utrlja bolno mesto i tegobe nestaju kao rukom odnešene - pedagoškim glasom se dirigent obratio Lukreciji pokazujući svima otvoren levi dlan na kom je pisalo: "Mesto za sisu!"

- Dosta odmaranja, vežbajmo ponovo. Đulijana, dobrodošla u Filharmoniju, a ti Lukrecija ne zaboravi - solistički koncert se ne izvodi samo jednim instrumentom kao što se to pogrešno može zaključiti iz njegovog naziva!