У филхармонији једино диригент зна где је место за чело, а где за дојку

Ђулијана Павић, млада, лепа и амбициозна девојка, четири године је вредно учила и вежбала не би ли у року завршила Факултет музичке уметности - да је старија сестра Лукреција (девојка без мане) не би задиркивала како јој је требало више времена да оконча студије. Јунски испитни рок се још није завршио, а она је у рукама држала диплому и хвалила се родитељима, такође музичарима.

Као у епски испеваним срећнијим временима, Ђулијана је одмах добила и посао. Младу и перспективну виолончелисткињу је у своје "јато" примила Београдска филхармонија. Наравно, четири године раније, тамо се запослила исто толико старија сестрица Лукреција, млада и перспективна. И она је гудалом прелазила преко жица, само малчице краћих - виолинских.

Дошао је и тај дан да Ђулијана први пут оде на пробу филхармоније. Увежбавали су Концерт за виолину и оркестар у Де дуру, оп. 35, Петра Иљича Чајковског. Иако је старија Лукреција била солисткиња, то нимало није умањивало њену љубомору - сви у оркестру су причали о новом бисеру музичке фамилије Павић, о прелепој виолончелисткињи Ђулијани и њеном несвакидашњем таленту какав давно није виђен у локалним концертним салама.

На првој паузи, млађа сестра је тражила савет од старије - није знала где да остави виолончело. Лукреција се неприметно насмешила и рекла јој да не зна и да то може знати само диригент. Да је неко видео тај њен неприметан смешак, могао је у њему да препозна зрнце задовољства, пакости и ликовања.

- Уважени диригенту, опростите што вам сметам, али не знам где да оставим чело - стидљиво, с руменилом на образима, упитала је Ђулијана.

- Ту, ту стави чело, драга моја - као из пушке је кроз смех одговорио диригент показујући руком на доњи део стомака, онај што увек може да наслути и осети шта се то догађа у препонама. Није мислио на одлагање инструмента, друго чело му је било у мислима.

Стара "фора" музичара! Знала је за њу Лукреција, а њену подвалу сестри је приметио и диригент, као и остатак оркестра који се слатко смејао док је Ђулијана желела да пропадне у земљу.

- Груди ме заболеше од смеха - са сузама у очима је промумљала Лукреција, а диригент је као на неки тајни миг исукао оловку из џепа и написао нешто на левом длану.

- Драга наша солисткињо, ја знам где "пионирке" требају да ставе чело, али знам и како се лечи бол у грудима. Овим "инструментом" се утрља болно место и тегобе нестају као руком однешене - педагошким гласом се диригент обратио Лукрецији показујући свима отворен леви длан на ком је писало: "Место за сису!"

- Доста одмарања, вежбајмо поново. Ђулијана, добродошла у Филхармонију, а ти Лукреција не заборави - солистички концерт се не изводи само једним инструментом као што се то погрешно може закључити из његовог назива!