Zašto Turska ne mora da bira između Rusije i EU?

Podsetimo, nakon nedavnog sastanka predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, najavljeno je da Rusija u ovom trenutku mora da odustane od "Južnog toka".

"Uzimajući u obzir činjenicu da do sada nismo dobili dozvolu iz Bugarske, verujemo da u aktuelnim uslovima Rusija ne može da nastavi sa realizacijom ovog projekta", izjavio je Putin u Ankari. "Ako Evropa ne želi da realizuje projekat Južni tok, onda i neće biti realizovan", dodao je on.

Najavljujući da će "Turska postati glavna zemlja tranzita i prenosiće oko 50 bcm ruskog gasa preko svoje teritorije", Aleksej Miler predsednik Upravnog odbora Gasproma je rekao: "Ovo će poboljšati geopolitički status Turske u regionu. Postaće veliko čvorište gasa na jugu, slično Nemačkoj na severu".

Pošto je Turska postala igrač u novoj rundi "gasnih ratova" Rusije i EU, iz Ankare je već, gotovo preventivno, stiglo obaveštenje da Turska "neće birati između Rusije i EU".

Razumljivo, Turska je danas u daleko boljoj geopolitičkoj situaciji od Srbije, ali ipak postoji nekoliko razloga za njenu "nezainteresovanost" prema zahtevima iz Brisela.

Turska - kandidat za članstvo od "stotinu ljeta"

Proces pristupanja Turske EU, započeo je još 14. aprila 1987. godine, dok je Unija još uvek bila Zajednica. Tada je Ankara zvanično aplicirala za članstvo, dok je pridružni član još od 1963. godine. Zvanično priznata kao kandidat za punopravno članstvo 12. decembra 1999. ali Turska još uvek nije član EU, zbog čega je pitanje njenog članstva postalo jedno od kontroverzi evropskog procesa proširenja.

Problemi članstva Turske u EU usko su povezani s plejadom sukobljenih mišljenja oko toga kakvu Uniju na kraju tog procesa njeni članovi žele. Turska je jedna o najvećih zemalja Evrope, sa jakom ekonomijom. Ona je reginalna sila i važan član NATO saveza. Svakako, svojom veličinom i resursima samo može da doprinese jačanju Unije.

Međutim, jasno je da ovde nije reč samo o teritoriji, već i o veroispovesti. Ukoliko bude primljena kao punopravni član EU, Turska će biti prva muslimanska država u EU. Protiv njenog prijema su zato snažno njeni susedi, pravoslavna Bugarska i Grčka, i zbog toga se Ankari predlaže status "specijalnog partnera" sa Unijom. No, svi koji poznaju prilike u Turskoj znaju da niti turski politički establišment, niti turska inteligencija nikada neće pristati da budu članice drugog reda.

Zemlje EU moraju jednoglasno da se slože, da bi prijem Turske bio uspešan. U decembru 2011. godine, istraživanje je pokazalo da čak 71 odsto učesnika anketiranih u Austriji, Češkoj, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Španiji i Velikoj Britaniji bilo protiv članstva Turske u EU.

Neke države se čak i otvoreno protive turskom članstvu: Austrija, koja je dugo na granicama imala ratoborno Osmansko carstvo; Nemačka, koja je pod kancelarkom Angelom Merkel takođe dugo odbijala turske aspiracije za članstvom i koja je ponudila Turskoj status "specijalnog partnera" sa EU; Francuska, koju najviše brine novi priliv mislimanskih imigranata u tu zemlju; i na kraju tu je Kipar, koji je u teritorijalnom sporu s Turskom.

Erdoganski neoosmanizam

Zbog ovakvih stavova, ali i statusa koji ima u NATO, kao najvažniji saveznik SAD u regionu, Turska je uglavnom vodila sopstvenu spoljnu politiku, koju je uslaglašavala sa Briselom samo onda kada joj je to odgovaralo. Najnoviji primer ovakve politike jeste odbijanje Ankare da se pridruži koaliciji SAD i Evrope protiv radikalne grupe Islamska država u Siriji.

Takođe, Turska pod Erdoganom sve više teži povratku turske nacije (Osmanskim) "korenima", kako u unutrašnjim tako i u spoljnopolitičkim pitanjima, zbog čega i svojom krivicom uveliko stagnira u ispunjenu pojedinih aspekata EU integracija, koje se upravo kose sa tim "korenima". 

Međutim, kada je prospekt ruskog gasovada došao na dnevni red, plejada evropskih političara je pokušala da promeni mišljenje turske vlade. Delegacije EU, pod vođstvom Visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednosot, Federike Mogerini, naglasila je da Brisel i Ankara trebaju da budu usaglašeniji u spoljnoj politici, da bi se izborili sa pretnjama poput Islamske države. Takođe je naglasila da je Turska, kako kandidat za članstvo, podržala "manje od trećine" skorašnjih spoljnopolitičkih stavova EU dok je u prošlosti usaglašenost bila i do 80 odsto.

Naravno, bilo je govora i o planu izgradnje ruskog gasovoda kroz Tursku. Mogerinijeva ja naglasila EU neće dozvoliti da bude uvučena u borbu sa Rusijom oko uticaja na Tursku i pozvala Ankaru da ne "potkopava" sankcije EU protiv Rusije.

Turska je ipak Moskvi i Briselu poručila da Ankara neće birati između Rusije i EU.

"Ankara se ne nalazi pred izborom između Rusije i EU", izjavio je ministar energetike i prirodnih resursa Turske Taner Jildiz, precizirajući: "Razvijamo projekte uvažavajući svoje i obostrane interese. Kao predsednik mešovite rusko-turske ekonomske komisije mogu da kažem da Turska teži da poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda. Rusija nije za nas samo jedna od susednih zemalja, već nešto više".

Nakon ove izjave, može se reći da je zvanična Ankara odlučila da se ogluši o poziv Mogerinijeve i da će nastaviti sa izgradnjom novog "toka" kao i povećanim izvozom proizvoda Rusiji, koje je pre sankcije izvozila Unija.

Pošto su evro-integracije još uvek nedostižne, jasno je da će Turska za sada gledati isključivo svoj interes. A kako je glavni povod EU za blokadu "Južnog toka" bio nivo "kontrole" na delu projekta koji ide kroz njenu teritoriju, čini se da je opcija Turske (kao dugogodišnjeg kandidata "drugog reda") za novu trasu gasovoda učinila ovu malu pobedu Evrope nad Putinom, gorkom.

Pogledajte još:

• NETANIJAHU POTVRDIO DERETIĆA: "Srbi i Jevreji su prijatelji hiljadama godina, još od Starog Rima!" (VIDEO)
• Srbin iz Čikaga nudi milion dolara mafiji za glavu Albanca koji je lansirao dron (VIDEO)
• Koje će nas linije prevoziti preko Pupinovog mosta? (MAPA)
• Postoji razlog zašto se Zapad plaši ruskog medveda (FOTO)
• Da li je Luterov "san" postao košmar? (FOTO)