Зашто Турска не мора да бира између Русије и ЕУ?

Подсетимо, након недавног састанка председника Русије Владимира Путина и председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, најављено је да Русија у овом тренутку мора да одустане од "Јужног тока".

"Узимајући у обзир чињеницу да до сада нисмо добили дозволу из Бугарске, верујемо да у актуелним условима Русија не може да настави са реализацијом овог пројекта", изјавио је Путин у Анкари. "Ако Европа не жели да реализује пројекат Јужни ток, онда и неће бити реализован", додао је он.

Најављујући да ће "Турска постати главна земља транзита и преносиће око 50 бцм руског гаса преко своје територије", Алексеј Милер председник Управног одбора Гаспрома је рекао: "Ово ће побољшати геополитички статус Турске у региону. Постаће велико чвориште гаса на југу, слично Немачкој на северу".

Пошто је Турска постала играч у новој рунди "гасних ратова" Русије и ЕУ, из Анкаре је већ, готово превентивно, стигло обавештење да Турска "неће бирати између Русије и ЕУ".

Разумљиво, Турска је данас у далеко бољој геополитичкој ситуацији од Србије, али ипак постоји неколико разлога за њену "незаинтересованост" према захтевима из Брисела.

Турска - кандидат за чланство од "стотину љета"

Процес приступања Турске ЕУ, започео је још 14. априла 1987. године, док је Унија још увек била Заједница. Тада је Анкара званично аплицирала за чланство, док је придружни члан још од 1963. године. Званично призната као кандидат за пуноправно чланство 12. децембра 1999. али Турска још увек није члан ЕУ, због чега је питање њеног чланства постало једно од контроверзи европског процеса проширења.

Проблеми чланства Турске у ЕУ уско су повезани с плејадом сукобљених мишљења око тога какву Унију на крају тог процеса њени чланови желе. Турска је једна о највећих земаља Европе, са јаком економијом. Она је регинална сила и важан члан НАТО савеза. Свакако, својом величином и ресурсима само може да допринесе јачању Уније.

Међутим, јасно је да овде није реч само о територији, већ и о вероисповести. Уколико буде примљена као пуноправни члан ЕУ, Турска ће бити прва муслиманска држава у ЕУ. Против њеног пријема су зато снажно њени суседи, православна Бугарска и Грчка, и због тога се Анкари предлаже статус "специјалног партнера" са Унијом. Но, сви који познају прилике у Турској знају да нити турски политички естаблишмент, нити турска интелигенција никада неће пристати да буду чланице другог реда.

Земље ЕУ морају једногласно да се сложе, да би пријем Турске био успешан. У децембру 2011. године, истраживање је показало да чак 71 одсто учесника анкетираних у Аустрији, Чешкој, Француској, Немачкој, Италији, Пољској, Шпанији и Великој Британији било против чланства Турске у ЕУ.

Неке државе се чак и отворено противе турском чланству: Аустрија, која је дуго на границама имала ратоборно Османско царство; Немачка, која је под канцеларком Ангелом Меркел такође дуго одбијала турске аспирације за чланством и која је понудила Турској статус "специјалног партнера" са ЕУ; Француска, коју највише брине нови прилив мислиманских имиграната у ту земљу; и на крају ту је Кипар, који је у територијалном спору с Турском.

Ердогански неоосманизам

Због оваквих ставова, али и статуса који има у НАТО, као најважнији савезник САД у региону, Турска је углавном водила сопствену спољну политику, коју је услаглашавала са Бриселом само онда када јој је то одговарало. Најновији пример овакве политике јесте одбијање Анкаре да се придружи коалицији САД и Европе против радикалне групе Исламска држава у Сирији.

Такође, Турска под Ердоганом све више тежи повратку турске нације (Османским) "коренима", како у унутрашњим тако и у спољнополитичким питањима, због чега и својом кривицом увелико стагнира у испуњену појединих аспеката ЕУ интеграција, које се управо косе са тим "коренима". 

Међутим, када је проспект руског гасовада дошао на дневни ред, плејада европских политичара је покушала да промени мишљење турске владе. Делегације ЕУ, под вођством Високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедносот, Федерике Могерини, нагласила је да Брисел и Анкара требају да буду усаглашенији у спољној политици, да би се изборили са претњама попут Исламске државе. Такође је нагласила да је Турска, како кандидат за чланство, подржала "мање од трећине" скорашњих спољнополитичких ставова ЕУ док је у прошлости усаглашеност била и до 80 одсто.

Наравно, било је говора и о плану изградње руског гасовода кроз Турску. Могеринијева ја нагласила ЕУ неће дозволити да буде увучена у борбу са Русијом око утицаја на Турску и позвала Анкару да не "поткопава" санкције ЕУ против Русије.

Турска је ипак Москви и Бриселу поручила да Анкара неће бирати између Русије и ЕУ.

"Анкара се не налази пред избором између Русије и ЕУ", изјавио је министар енергетике и природних ресурса Турске Танер Јилдиз, прецизирајући: "Развијамо пројекте уважавајући своје и обостране интересе. Као председник мешовите руско-турске економске комисије могу да кажем да Турска тежи да повећа извоз пољопривредних производа. Русија није за нас само једна од суседних земаља, већ нешто више".

Након ове изјаве, може се рећи да је званична Анкара одлучила да се оглуши о позив Могеринијеве и да ће наставити са изградњом новог "тока" као и повећаним извозом производа Русији, које је пре санкције извозила Унија.

Пошто су евро-интеграције још увек недостижне, јасно је да ће Турска за сада гледати искључиво свој интерес. А како је главни повод ЕУ за блокаду "Јужног тока" био ниво "контроле" на делу пројекта који иде кроз њену територију, чини се да је опција Турске (као дугогодишњег кандидата "другог реда") за нову трасу гасовода учинила ову малу победу Европе над Путином, горком.

Погледајте још:

• НЕТАНИЈАХУ ПОТВРДИО ДЕРЕТИЋА: "Срби и Јевреји су пријатељи хиљадама година, још од Старог Рима!" (ВИДЕО)
• Србин из Чикага нуди милион долара мафији за главу Албанца који је лансирао дрон (ВИДЕО)
• Које ће нас линије превозити преко Пупиновог моста? (МАПА)
• Постоји разлог зашто се Запад плаши руског медведа (ФОТО)
• Да ли је Лутеров "сан" постао кошмар? (ФОТО)