NIJE TOMA ZA PLAKANJE: More pripremljenih suza za "Tomu" je vređanje jedne takve veličine
Da li ste ikada upoznali nekoga ko voli da plače? Ja nisam. Doduše, mogu da nabrojim par ljudi kojima suze lako poteku, ali i tih par ljudi se trudi da to ne radi javno. Ni oni ne plaču namerno, nikad ne znaju kada će zaplakati, a daleko bilo da se za to pripremaju.
Ako bih se našao u nekom kvizu i kada bih rekao prvi sinonim za pompezno najavljivani film "Toma" bile bi to suze. Druga pomisao bi bila more suza, nepojmljiva tuga, ma kolektivna tuga i žaslost. Čini mi se da to nije baš najnormalnija stvar kada se govori o "pripremnoj fazi" za gledanje filma. Govorim iz svog ličnog ugla, nikada me ne bi privukao film od koga očekujem da me rasplače.
Najava "Tome" kod mene je probudila znatiželju, ali ne da plačem tri dana pre i tri dana posle gledanja, već da saznam nešto više o jednom boemskom životu umetnika koji je zaista imao blistavu karijeru i ostavio neki trag koji ga čini živim i dan danas, ili što bi rekao jedan moj drugar "rokerski život ispunjen svim propratnim efektima".
GLEDALI STE PIRATSKU KOPIJU FILMA "TOMA"? Evo da li ste u opasnosti ukoliko ste podelili sporni link
Lepa Lukić LJUTA na tvorce filma "Toma": "Predstavili su me kao PIJANICU" (VIDEO)
NE POSTOJI FILM KOJI JE IZBEGAO PIRATERIJU, NEĆE NI "TOMA": Oglasio se advokat - svi koji su slali link biće kažnjeni!
Nemojte me pogrešno shvatiti, suze su okej, ali mislim da je degradirajuće da utisak o životu Tome Zdravkovića svedemo na patetiku vezanu za par scena za koje se spekuliše da su fiktivne. Utisak treba da bude mnogo snažniji od prolivenih suza. Na primer, videli smo kakav je on bio "vrag", snalažljiv da se probije, snalažljiv da ukrade poljupce žena, a sa druge strane toliko čista duša koja "sreću" definiše na svoj način. Sreću pod navodnicima, jer bih baš voleo da mi neko univerzalno definiše sreću. Sreća je (kažu neki, a ja im verujem) trenutak, gest, reč, osećaj, emocija. A čovek poput Tome koji je toliko emocija dao ljudima ne može biti nesrećan kako se o njemu govori.
Ja sam, pored dobre glumačke ekipe, same glume, toka filma i svega dobrog što se produkcijiskog dela tiče, saznao priču o čoveku koji je bio u stanju da svojim šarmom objedini i Lepu Lukić i Zorana Radmilovića i Tozovca i Miku Antića i kafanskog pijanca i "krutog" doktora sa VMA. Video sam kako nastaje muzika koja mene, zakletog neprijatelja narodnjaka, dotakne na neki svoj način. Video sam čoveka koji se bori, koji voli, koji pati, koji voli svoj život i živi ga onako kako želi. Video sam privrženog oca i nesebičnog prijatelja. Nisam plakao, jer nije Toma za plakanje, smejao sam se na "dobre fore" i uzbuđeno gledao do samog kraja.
Nisam plakao, ali ne osuđujem one koji jesu. Znam par "tvrdih" ljudi koju su pustili suzu niz junačko lice, ali ne zbog toga što su sažaljevali Tomu, već, jer su u mračnim delovima njegovog života videli sebe i svoju bol. To je sasvim u redu.
Da me ne razumete pogrešno, dobro ostvarenje mora da izazove spektar emocija dok ga prižimate, ALI, nemojte svoditi prikaz jednog ovakavog život i karijere na sažaljenje. Nemojte se pripremati da plačete, ali ako vam se to ipak dogodi, neka bude iz srca.