НИЈЕ ТОМА ЗА ПЛАКАЊЕ: Море припремљених суза за "Тому" је вређање једне такве величине
Сузе су океј, АЛИ...
Да ли сте икада упознали некога ко воли да плаче? Ја нисам. Додуше, могу да набројим пар људи којима сузе лако потеку, али и тих пар људи се труди да то не ради јавно. Ни они не плачу намерно, никад не знају када ће заплакати, а далеко било да се за то припремају.
Ако бих се нашао у неком квизу и када бих рекао први синоним за помпезно најављивани филм "Тома" биле би то сузе. Друга помисао би била море суза, непојмљива туга, ма колективна туга и жаслост. Чини ми се да то није баш најнормалнија ствар када се говори о "припремној фази" за гледање филма. Говорим из свог личног угла, никада ме не би привукао филм од кога очекујем да ме расплаче.
Најава "Томе" код мене је пробудила знатижељу, али не да плачем три дана пре и три дана после гледања, већ да сазнам нешто више о једном боемском животу уметника који је заиста имао блиставу каријеру и оставио неки траг који га чини живим и дан данас, или што би рекао један мој другар "рокерски живот испуњен свим пропратним ефектима".
ГЛЕДАЛИ СТЕ ПИРАТСКУ КОПИЈУ ФИЛМА "ТОМА"? Ево да ли сте у опасности уколико сте поделили спорни линк
Лепа Лукић ЉУТА на творце филма "Тома": "Представили су ме као ПИЈАНИЦУ" (ВИДЕО)
НЕ ПОСТОЈИ ФИЛМ КОЈИ ЈЕ ИЗБЕГАО ПИРАТЕРИЈУ, НЕЋЕ НИ "ТОМА": Огласио се адвокат - сви који су слали линк биће кажњени!
Немојте ме погрешно схватити, сузе су океј, али мислим да је деградирајуће да утисак о животу Томе Здравковића сведемо на патетику везану за пар сцена за које се спекулише да су фиктивне. Утисак треба да буде много снажнији од проливених суза. На пример, видели смо какав је он био "враг", сналажљив да се пробије, сналажљив да украде пољупце жена, а са друге стране толико чиста душа која "срећу" дефинише на свој начин. Срећу под наводницима, јер бих баш волео да ми неко универзално дефинише срећу. Срећа је (кажу неки, а ја им верујем) тренутак, гест, реч, осећај, емоција. А човек попут Томе који је толико емоција дао људима не може бити несрећан како се о њему говори.
Ја сам, поред добре глумачке екипе, саме глуме, тока филма и свега доброг што се продукцијиског дела тиче, сазнао причу о човеку који је био у стању да својим шармом обједини и Лепу Лукић и Зорана Радмиловића и Тозовца и Мику Антића и кафанског пијанца и "крутог" доктора са ВМА. Видео сам како настаје музика која мене, заклетог непријатеља народњака, дотакне на неки свој начин. Видео сам човека који се бори, који воли, који пати, који воли свој живот и живи га онако како жели. Видео сам приврженог оца и несебичног пријатеља. Нисам плакао, јер није Тома за плакање, смејао сам се на "добре форе" и узбуђено гледао до самог краја.
Нисам плакао, али не осуђујем оне који јесу. Знам пар "тврдих" људи коју су пустили сузу низ јуначко лице, али не због тога што су сажаљевали Тому, већ, јер су у мрачним деловима његовог живота видели себе и своју бол. То је сасвим у реду.
Да ме не разумете погрешно, добро остварење мора да изазове спектар емоција док га прижимате, АЛИ, немојте сводити приказ једног овакавог живот и каријере на сажаљење. Немојте се припремати да плачете, али ако вам се то ипак догоди, нека буде из срца.