ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ИЗЛАЗИМ НА УЛИЦУ КАО ДА САМ ГОЛА: Њој нико није рекао да Фејс није лична ствар!

Ана Мирковић

► 1% деце трпи насиље

► 1% је деце агресора

► 70% деце је видело да се насиље дешава

Дакле, две трећине је деце која виде насиље не реагују, јер не знају како, најчешће јер се боје за сопствену безбедност.

Фејсбук је најпопуларнија социјална мрежа у Србији, и већина младих поседује налог на њему. Нажалост, то га чини местом на коме је данашња омладина изложена многим опасностима.

“Рекла ми је, тада, да четири године излази на улицу као да је гола и као да сви гледају у њу јер зна да негде постоји траг да је она некада нешто непримерено поставила и не зна ко је све то видео“, прича Ана Мирковић консултантица на пројекту Уницефа, Теленора и Министарства просвете и технолошког развоја “Бирај речи, хејт спречи“ који се бави превенцијом дигиталног насиља код деце.

"Са њом сам разговарала када је имала 17 година, а само 13 када су се појавиле њене фотографије. Она није имала основне информације и неког ко ће јој објаснити да информације и фотографије које пошаљете и у нечији инбокс на Фејсбуку нису увек потпуно личне. Такође ми је испричала да сваки пут када се упозна са неким размишља о томе да ли је неко видео те њене слике“, каже Ана Мирковић објашњавајући какве све последице може да остави на неког дигитално насиље.

Последице су далекосежне и особа се носи са траумама јако дуго, а размишљање о последицама може да доведе до тога да се људи запитају шта смеју, а шта не смеју да постављају на друштвене мреже.

“Жртва губи самопоуздање, ентузијазам, повлачи се, има лоше резултате, осећај ниже вредности који може да изазове фрустрације, а потом и комплексе који могу да трају цео живот“, каже Мирковић.             

АЛАРМАНТНО: Само 1 посто младих се обрати родитељима или наставницима за помоћ!

“Жртва се осећа јако незаштићено. Млади људи нису довољно информисани о начину како да се заштите, не знају како нити од кога да затраже помоћ. Ако се обрате родитељима, они ће рећи: 'Искључи тај Фејсбук! Лепо сам ти рекао да ти ништа добро неће донети' или ће му искључити Интернет. Ако се обрате наставницима који немају довољно увида у то колико је све то страшно, најчешће ће рећи: 'Јао, колико губите времена на том Фејсбуку. Што не читате лектиру'. Ако се обрате школском психологу или педагогу, они ће почети то да истражују на неки формалнији начин, а процес се дешава и сваког тренутка поприма све веће размере“, каже Мирковић и додаје да сматра да је главни проблем то што млади људи не знају коме да се обрате.             

Како објашњава, само један одсто њих се обрати родитељима или наставницима за помоћ:

“И сад они не знају шта да раде. Могу да питају неког од другара, али он је у истој позицији. Њима је дат Интернет од рођења, сви га користе, али им нико никада није дао савет како да се заштите од опасности. За све остало добили су неки савет од родитеља док за Интернет и за Фејсбук они немају никакав савет. Родитељи не перципирају то као потенцијални извор проблема и онда они и не препознају родитеље као потенцијалне саветнике у процесу дешавања тог насиља“, каже Мирковић.

Један одсто деце трпи насиље, исто толики је процент агресора, а 70 одсто деце је видело да се насиље дешава, али мали број на њега и реаговао. Дакле, живимо у друштву у коме две трећине деце игнорише насиље, јер не знају како да реагују, јер се боје за своју безбедност, наводи Мирковић.

“Врло је специфична тема и за разлику од оног облика насиља које кривично може да се третира, где ви знате да ћете позвати МУП где имају одељење за високо технолошки криминал које се бави тим случајевима, у вршњачком насиљу на интернету имате на стотине хиљада деце која не знају кога да позову, шта да питају, нити коме да се обрате. И то је оно што додатно отежава и тако комлексну ситуацију“, каже она. 

Дигитално је реално, јер пате реалне особе!

“До пре годину дана, клинци су мислили да је на Фејсбуку све дозвољено, јер је то нека дигитална сфера, а не реалан живот. Сада, након свих тих самоубистава, након све те патње које пролазе хиљаде деце на свету схватамо да дигитално јесте реално, јер неке реалне особе пате и неке реалне особе их злостављају. Све је врло реално, само је канал комуникације специфичан, видљив, заувек памтљив“, објашњава консултантица на пројекту “Бирај речи, хејт спречи“.             

Фејсбук је медиј и све што тамо ставите је исто као да сте то објавили на неком порталу, а садржај који оставите тамо није личан и веома лако може постати предмет подсмеха и осуде широке јавности.             

“Не постоји ништа што је само између две особе на друштвеним мрежама. Имали сте случај у Новом Саду једне девојчице која је слала обнажене фотографије свом дечку као доказ љубави. Они имају само 15-16 година. И онда они раскину, а он је уцењује фотографијама која је она њему послала у инбокс. Онда она продаје ствари из свог стана како би му давала новац да он не би објавио те фотографије. У једном тренутку је дошла до ивице суицида, па проблем поделила са родитељима. Али до тада се проблем увећао и ескалирао јер није било присне и искрене комуникације у породици“, каже Мирковић и додаје да је такође дељење шифре за Фејс са другарицом или симпатијом потенцијална опасност и може угрозити оног ко такве податке дели.             

САВЕТ ЖРТВАМА

На питање шта се саветује деци која су била жртве дигиталног насиља, Ана Мирковић каже да постоји читав терапијски процес како се особа враћа да живи са нечим што је било.

“Прво се ради на самопоуздању, на враћању вере у себе. И ради се на томе да особа, као што је радила неки вид личног брендинга промовишући неке лоше ствари, или је то неко дуги радио за њу, сада промовише неке своје друге капацитете. Ради се на превазилажењу тог проблема и подизању самопоштовања тражећи оне квалитете код те особе који бацају другачије светло на њену личност. Тада ће жртва насиља правити неку своју заједницу људи које ће скупљати око тог неког свог квалитета. Важно је да особа која је била жртва дигиталног насиља има праву особу која ће је подсетити и показати које су њене праве вредности“, каже она.             

ИСТИНА КАО ИЗЛАЗ ИЗ ПРОБЛЕМА

Као један од корака превазилажења проблема Мирковић каже да је то свакако искреност:

“Важно је такође бити искрен у свему томе. Ако неко пита: 'Да ли си ти била на тим фотографијама?', особа би требало да одговори: 'Јесам, али то је било давно. Тад сам била млада и наивна. Жао ми је што си на основу тога креирао слику, али ћу ти показати ко сам заправо'“.             

#DrugNijeMeta      ШЕРУЈ ДАЉЕ!      #StopVršnjačkomNasilju      ШЕРУЈ ДАЉЕ!