Енглески кокер шпанијел: Пас који непрестано маше репом

Ова пасмина почела је да се издваја од других шпанијела почетком 19. века, када је кокером почео да се назива шпанијел мале висине, прилагођен за лов на фазане или шљуке ("цоцкер" вероватно потиче од речи woodcock, шљука или цоцк, мужјак пернате дивљачи).

Међутим, енглески кокер шпанијел званично је признат као оригинална пасмина тек око 1900. године. Весео, окретан и нежан, овај осетљиви пас мора се обучавати веома пажљиво. Ватрен је, упоран, веома издржљив и храбар, има веома развијено чуло мириса и одлично се показао у лову у мочвари и шуми. Веома добро апортира. Када угледа дивљач, маркира је само неколико секунди, а затим почиње да је "граби" зубима. Захваљујући ситнијем расту добро се сналази по шипражју и трњу.

Енглески кокер шпанијел је веома шармантан сапутник, који поседује једну занимљиву особину: непрестано маше репом. Мора да буде довољно активан, иначе му прети гојазност. Глава му је дуга, са истакнутим стопом. Њушка је четвртаста и добро развијена; вилице су снажне.

Широки нос је боје чоколаде или је црн. Очи су боје лешника или браон и испуњавају очну шупљину. Уши су постављене доста ниско и украшене су дугачком, свиленкастом длаком. Врат је дугачак и мишићав. Предње ноге су потпуно праве.

Грудни кош је дубок и није сувише заобљен. Компактно тело, са кратким леђима и мишићавим задњим делом одаје утисак снаге, пише "Životinje.rs". Реп не теба да буде сувише кратко сечен и стоји у линији леђа. Длака је равна, свиленкасата, са доста реса, које никада нису уковрџане. Може бити једнобојна, црна или златнориђа, двобојна, црна са риђим ознакама, без белих ознака, осим на грудима, а веома често у свим комбинацијама једне или две боје са белом.

Погледајте и: Ирски водени шпанијел: Најстаријиа и најмаркантнија раса шпанијела 

Бернандинац: "Светац" псеће врсте