ПОНОВО ОСВОЈИО ЕВРОПУ: Гардијан ИНСИСТИРА да читамо дела ДАНИЛА КИША!

Данило Киш / Извор: Фото: Wikimedia

Енглези препознали вредност Кишових дела.

"Енциклопедија мртвих" Данила Киша, чувена збирка прича једног од највећих писаца са ових простора, добила је велике комплименте и хвале од Николаса Лезарда, књижевног критичара британског "Гардијана".

У културној рубрици престижног часописа објављен је чланак у коме се читаоци позивају да обавезно прочитају Кишову збирку прича.

– Претпостављам да је Данило Киш донекле желео да се нашали када је написао ову збирку приповедака, своју последњу збирку. Који наслов! Књига има свега 166 страна, а насловна новела само 24 – наводи аутор текста, Николас Лезард, истичући да је у питању једна од најдирљивијих прича коју је икада прочитао.

"Схорт story" је веома заступљена врста књижевног дела у Енглеској. То што показују интересовање за нашег изванредног писца је заслужено, и лондонски књижевни критичар не штеди лепе речи када прича о делима српског писца.

– Ово је сведочење како о снази тако и о слабости књижевности и људске меморије, елегија и вапај немоћи, који одјекују у више димензија – истиче Лезард, напомињући да је једини услов за упис у Енциклопедију мртвих тај да се име оног који је у њу уврштен не налази ни у једној другој енциклопедији.

По њему је смисао књиге за егалитаризам такав да они који су већ оставили свој траг у историји, или мисле да то јесу, немају потребу да буду у њу укључени. Из овог се, напомиње Лезард, може схватити Кишово поимање историје, али и шта су људи који су стварали историју мислили о њему.

Кратко се осврћући на његове корене, уз напомену да Кишов отац потиче из истог града као и преци Леополда Блума, чувеног јунака из “Уликса” Џејмса Џојса, Гардијанов критичар наводи да Киша никада није било могуће сврстати политички или на основу националне припадности, већ искључиво према његовој посвећености слободи.

– Киш је био један од највећих у свом веку, не само да је био оригиналан већ и саосећајан ум, кадар, о чему ова збирка сведочи, да приповетки удахне нови живот. Укратко, не могу довољно да препоручим ову књигу или вас уверим да је прочитате – закључује Лезард.

Његове утиске вам и у целости преносимо:

Инсистирам да прочитате ово издање писца који је оживео кратку причу. Претпостављам да је у доба када је написао своју последњу збирку приповедака, то није било на цени. Књига има свега 166 страна, а уводна прича има свега 24. Међутим, у њој нема ничег смешног: прича је једна од оних које су највише утицале на мене, тестамент моћи и слабости књижевности и људског сећања, и елегија и урлик немоћи који одзвања у више димензија.

Говори о томе како је научница у посети Шведској ушла у библиотеку у Стокхолму касно увече (након извођења “Сонате духова” Аугуста Стриндберга - мислим да је то важно). Ту проналази књиге у којима је описан комплетан живот њеног оца, иако је умро само два месеца раније. Исписан је сваки могући детаљ.

Поводом очевог боравка у војсци, у Књигу су уцртане стазе којима је ишла на маршеве Пета пешадијска јединица стационирана у Марибору. Имена официра и подофицира са њиховим чиновима забележени су, као што су уписана и имена собних другова, квалитет хране у војничкој кантини, повреда колена приликом ноћног марша, казна због изгублјене рукавице, име кафане у којој је лумповао приликом прекоманде у Пожаревац.

Ту је и кључни принцип: "Једини услов да би се ушло у Енциклопедију мртвих јесте да онај чије је име ту записано не буде заступлјен ни у једној другој енциклопедији".

Другим речима, то је дубоко демократичан приступ и само неко ко је био демократског духа, неко ко би препознао и то не само у теорији или апстракту, значај сваког појединца, могао је доћи на овакву замисао. Егалитаризам енциклопедије је такав да они који су већ оставили траг у историји, или мисле да јесу, немају потребу да буду укључени.

То баца светло на то како је Киш гледао на историју и шта су о њему мислили људи који су је стварали. Рођен је, према једној причи, готово као инкарнација европејства 1935. Син асимилованог мађарског Јевреја (из истог града као преци Џејмса Џојса и Леополда Блума) и православне Српкиње, тешко је могао да се позиционира према политичким или националним склоностима, него само по својој посвећености слободи.

Киш је требало да освоји награду за прву причу у овој збирци “Симон чудотворац”, док партијски званичници нису посумњали да би то могла бити антикомунистичка сатира. (Ако и јесте, она је и много тога другог, а најважније је да је изузетна. На основу гностичке приче о јеретичком путујућем проповеднику, она је парабола која истовремено и суди и опире се интерпретацијама, што се може рећи и за велики део његовог рада). Умро је у Паризу 1989. када је имао свега 54 године.

Овој држави (Великој Британији) није потребан цензор да би се неки писац учинио непознатим или заборављеним, па се Пенгуину (издавач) треба честитати што нам га је вратио. Киш је један од највећих у свом веку, не само оригиналног, него и саосећајног ума и способан, као што је случај с овом збирком, да оживи кратку причу.

Допада ми се идеја да о причама не мислим толико као о појединачним делима, него као о песмама у пажљиво компонованом албуму (та мисао можда потиче од чињенице да је Киш заиста изгледао помало као рок звезда).

Приче се протежу кроз векове и светове, рано хришћанско доба (две приче; питање настанка религије га је фасцинирало), Праг у 19. веку, Хамбург, тадашња Југославија/Србија. У сваком делићу можете осетити његову интелигенцију.

Много је дуговао Хорхеу Луису Борхесу и признавао је то, али има нешто топлије у Кишу, нешто што баш због те интелигенције, много више зна о патњи човека. Он је један од оних писаца, за које осећате да су на вашој страни.

Укратко, не могу вам довољно нагласити колико је ова књига вредна препоруке. Ово је стари превод (1989) Мајкла Хенрија Хајма, али врло добар. Књига садржи и врло користан и занимљив увод Кишовог биографа из Енглеске Марка Томпсона.

Уколико вам је ово било интересантно, занимаће вас можда и које су то мудрости живота према нашем народу (више о томе на ОВОМ линку)

Прочитајте и: