ИМА ЛИ НАСИЛНИКА У ВРТИЋИМА? Из ових разлога и ваше дете може да постане један од њих
Када се говори о вршњачком насиљу, најчешћи случајеви дешавају се у основним школама. Међутим, поставља се питање да ли се корен насиља крије у предшколском узрасту.
О вршњачком насиљу и како се манифестује код деце у предшколском узрасту, као и како га препознати и спречити разговарали смо са председницом Удружења социјалних радника у предшколским установама и школама на нивоу Србије Миланком Петровић.
Према сазнањима која имамо, у предшколским установама никада није било инцидената вршњачког насиља. У јасленом узрасту може да дође до насилног узимања играчака или да дете угризе друго дете за руку, али то није насилничко понашање. То је развојна фаза, ако се не понавља. Не кажем да није насиље кад дете удари другара и кад га намерно гурне, али то је само тренутак његове немоћи и то је нама сигнал да, ако се то још једном понови, да се нешто дешава у породици. У том узрасту дете је огледало своје породице.
Када се таква ситуација деси, сестре и васпитачи знају да ли је породица у некој кризи или у стању социјалне потребе. То сазнајемо из упитника који добијамо кад уписујемо дете у вртић. Ако породица није у стању социјалне потребе, а дете учествује у насилној ситуацији, ми са родитељима одмах обавимо разговор. Са дететом се ради на развијању другарства, поверења, квалитетних активности које дете има, самопоштовању... Али ако знамо да је породица у социјалном проблему, дакле има неку врсту породичне патологије, неких трзавица, ми онда одмах укључујемо родитеље и радимо са њима.
Када дете покаже незадовољство тако што уједе другара или нешто слично, а то није развојна фаза, онда схватамо да се са дететом нешто дешава. Један од разлога буде то да је дошла нова беба у кући. Онда се дете осећа угрожено. Тада је потребно дете укључити у животни процес, у купање бебе, облачење и остале активности. Битно је обајснити му да се он и даље воли да је он и даље љубимац, да је беба немоћна и да јој треба помоћ. Дете мора да осети сигурност да ће и даље бити вољено, да уствари његово место није заузето.
Други разлог је тешка патологија породице. Може да буде у питању наркоманија, алкохолизам, развод брака или нешто четврто, а ми то онда приметимо и не дозвољавамо да се прича настави.
Највећа помоћ је у откривању ситуације и разговору. Прво гледамо који су ресурси код родитеља, морамо говорити истим мозговним језиком, јер нису сви родитељи едуковани или стручни. Родитељ треба да схвати шта је интерес детета. Онда му предочимо које су последице. Читав тим затим прави кораке, дели улоге и дете је под опсервацијом, то је тимски рад. Затим, заједно са децом практикујемо радионице ненасилне комуникације, учимо их самопоштовању. Радимо на развоју другарства, на ширењу позитивне енергије, поштовању друге деце, родитеља и одраслих.
Граница када тај рад престаје је школа. Школе немају довољно кадра и не раде са децом и родитељима на васпитању. Шта ви имате у основној школи? Имате професоре и учитеље који су образовани, али им је одузета васпитна улога. Само у 40 школа у Србији имате социјалног радника, што је застрашујуће. Школе под хитно морају да запосле као сталне чланове, тим који се састоји од социјалног радника и дефектолога, поред психолога и педагога, да би било ефеката. Ми огроман посао урадимо у предшколству, а онда се запитамо: зашто толико насиља? Зашто се деца мрзе? Морају да се прате развојне фазе деце и после предшколског узраста. Мора да се прати породица, да јој се помогне, она сама не може да решава проблем.
Васпитачи познају децу, па је лако утврдити да ли се то стварно догодило или не. Деци је то мала занимација. Покушају да манипулишу ситуацијом, али се то врло брзо открије. Дође родитељ да се распита о чему се ради, када чује такву причу од детета. Одмах обавимо разговор са дететом и установи се да разлог буде безопасан, на пример то што му је друго дете узело играчку, па жели да се реваншира. То су све бенигне ствари, опасно би било да се на то не обрати пажња. Одмах сутрадан се направи радионица са темом да ли се сме или не сме лагати и онда деца интерактивно утичу на другаре.
Веома је битно да се слободно време квалитетно потроши, јер уколико није тако, деца одлазе на другу страну, зато што су неснађена. Родитељ мора да проведе квалитетно време са дететом, мора да зна садржај свега онога са чиме дете долази у контакт, садржај цртаних филмова, емисија које гледа, игрице које игра... Заједничких породичних активности је јако мало, јер су родитељи преморени, исцрпљени, цео дан раде. Просто немају увид у то шта се дешава. На родитељу је највећа тежина, али он мора да зна да није сам, зато су ту стручњаци нашег профила. Друга кључна ствар је да тимови у школама реагују превентивно, а не онда када се насиље догоди. Превентивни кораци морају да се корене у образовању, то је кључ. Тамо где је дете само број у дневнику и где имате један дан у недељи отворена врата, немате будућност.