ИВАНОВИЋ ПРВИ ПУТ О ЗАТВОРСКИМ МУКАМА: Осећао сам се као почетник који учи да преживи
Две године притвора, непрестална борба за правду и најзад тај 21. јануар. У ишчекивању пресуде, док борави у кућном притвору, лидер Грађанске иницијативе СДП Оливер Ивановић говори за наш портал о свему ономе што јавност не зна, са чиме се борио и шта му је било најтеже у затворским данима.
- Моје сазревање као затвореника прошло је кроз неколико фаза. Прва фаза је био шок и неверица да је тако нешто мени могло да се догоди. Убрзо након тога схватио сам да се ипак догађа и да су иза тога врло прецизно скројени планови – започиње Ивановић.
Почетник који учи да преживи
Кључ свега је био да га држе затвореним, што даље од јавног и политичког живота, тврди он. Када је схватио у каквој се ситуацији нашао, усредсредио се на борбу са ветрењачама.
Навике које је у затвору морао да мења
Оно што га је изненадило, биле су стечене навике које притвореници имају, попут одржавања хигијене, али оно што је њему тешко падало, јесу оброци сваког дана у исто време.
- Што се оброка тиче, јако ми је тешко пало. Време оброка ми је раније зависило од тога какав ми је распоред састанака. У притвору не. Шта год да се догађа, у исто време сам имао оброке.
- Првих 40 дана притвора провео сам у Приштини у ћелији са тројицом или четворицом других притвореника који су били осумњичени за нека друга кривична дела из општег криминалитета, што значи мноштво људи са којима се вероватно никад не бих дружио иначе. Сви они су имали одређено искуство, па је разговор са њима ишао као учење почетника како да преживи и ја сам тако научио како човек мора да се сналази у различитим ситуацијама - истиче Ивановић.
Дани у затвору били су му више него дуги, посебно онда када су се њему блиским људима догађале тешке ствари, али и лепи тренуци које није могао да подели са њима.
- Нисам био кад је детету био један рођендан, кад су лепи догађаји, када су се дешавале тешке ствари људима са којима сам близак. Осећао сам се беспомоћно. Научен сам да сам решавам своје проблеме, али у таквој ситуацији био сам принуђен да све своје обавезе пребацим на своје најближе. Тај осећај беспомоћности и спутаности је јако лош.
"Тата, кад ћеш да дођеш кући?"
Син Богдан имао је свега две године када је Ивановић притворен. Ипак, био је принуђен да научи неке речи које деца у његовом узрасту не би смела да знају.
- Научио је шта је кућни притвор, полиција, затвор... Знао је шта се дешава, било је чудно, јер увек када би се завршавала посета, он пита: "Кад ћеш да дођеш кући?". Ја онда кажем: "Хоћу, али још мало". И онда сваки пут један исти одговор, због којег је престао више и да пита, само је понављао: "Доћи ћеш брзо кући, јел тако?" То је било јако тешко - присећа се Ивановић.
И док његов тата препричава ово кроз шта је две претходне године пролазио, Богдан поред њега седи и мирно га посматра. "Боги, јеси ли ми давао енергију загрљајем?" Он потврдно клима главом.
Чега се највише бојао?
Највише од свега га је плашило сплеткарење у ситуацији у којој ништа не иде по правди и по закону.
Пред суд увек са осмехом
Сваки пут када би га доводили на суђење, Ивановић би излазио са осмехом, па нисмо могли да га не упитамо одакле толико снаге и смирености.
- Када је суђење почело, почео је крај мојим мукама. Ја сам то знао, знао сам да је то извесност краја и све да имам и милиграм сумње, ја ту сумњу нисам смео да покажем. Трудио сам се да будем оптимиста, осећао сам да долази крај мојим мукама и то се видело на мени.
- Бојао сам се да ћу доживети судбину Анђелка Колашинца, председника општине Ораховац, који је крајем 1999. године ухапшен. Провео је више од пет година у притвору и на крају су му рекли "извини". Пет година се он мучио. Мислим да је тај сценарио био и мени спремљен - отворено наставља Ивановић.
И док прича о слави коју је његова породица недавно прославила, у договору око слика за текст, Оливер изговара: "Само немојте неке са суђења, ружна су то сећања, желим што пре да их заборавим."
Оливер је притворен 27. јануара, а први сведоци испитивани су тек шест месеци касније, што значи, како он тврди, да сведока није ни било, већ су покушавали да их обезбеде на најразличитије начине.
- Мислим да су хтели по сваку цену да ме осуде. Ипак, од свих сведока који су говорили, нико ме није осудио. Веома су афирмативно говорили о мени, што у свој тој муци, може да прија. Било је, међутим, оних који су нехотице откривали да је било сплетки и да је на поједине чак вршен утицај. Ја се увек питам зашто? На крају крајева, није ни важно, ја ћу то свакако једног дана открити. Важно је да се ово заврши, а завршиће се 21. јануара дефитинивним изрицањем пресуде и она може бити само ослобађајућа.