ОСТАВИЛА НАС ЈЕ БЕЗ ТЕКСТА: Упознајте малу Зејну из Сирије и њену НЕВЕРОВАТНУ животну причу
Има само десет година, а прича свесно о својој ситуацији и проблемима са којима се њена породица сусрела од тренутка када су за собом оставили све што имају.
У црвеној хаљиници, киком у коси и осмехом на лицу прича у име целе своје породице, јер, како схватамо, нико осим ње не зна да говори енглески, па тако ни да се споразумева са осталима. То је специјалност и дужност мале Зејне која има свега десет година.
"Дошли смо пре 14 дана, право из Сирије. Ишли смо авионом до Турске, онда бродом, а из Грчке возом. Мада смо доста дуго ходали путем. Најтеже је било на границама", прича сталожено и разумно на течном енглеском.
Стоји боса на танкој простирци, али нас убеђује да јој није хладно и да има све што јој треба.
"Заиста имам све. И храну и одећу. Мало смо са собом ствари понели, али су нам неки људи дали на путу до овде", прича Зејна свесна целокупне ситуација која је задесила њу и њену породицу.
План им је исти као и већини њихових земљака: да успешно пређу мађарску границу и нађу се на тлу обећане земље - Немачке.
"Желимо да одемо у Немачку. Зашто? Кући више не може да се живи, само убијају људе и чују се пуцњи. Жао ми је што смо отишли, али знам да је тако боље. Недостају ми пријатељи и фамилија, али тако је морало. Ипак, волела бих да се тамо вратим једног дана, кад све буде мирно“, објашњава мала Зејна за SrbijaDanas.com.
Снови мале Сиријке
"У Немачкој ћу ићи у школу док тата тамо буде радио. Имаћемо своју кућу, играчке, нове другаре, а онда ћу завршити факултет и постаћу учитељица".
Не боји се ничега, али ноћи проведене на граници и оне на улици, без крова над главом, не може да заборави.
"Мало сам се плашила док смо пешачили и спавали на земљи. Ево и овде смо сви у овим малим шаторима, а много нас је унутра. Нисам навикла тако да спавам и буде ми хладно".
И док причамо око нас јуришају дечак и девојчица.
"То су ми брат и сестра. Ово ми је такође брат, а ово поред њега стриц", прича показујући прстом на бебу која спава на земљи, а коју стриц држи за руку седећи поред ње наслоњен на дрво.
Без обзира на све недаће које су је снашле са само десет година ова храбра девојчица је сачувала осмех на лицу, за разлику од свих чланова њене породице који не знају шта ће ново јутро да им донесе.
"Знаш, волела бих само да се пробудим и да буде нормалан дан, да могу нормално да живим“.