ПИСМО СРПКИЊЕ КОЈЕ ЈЕ ЗАПАЛИЛО БАЛКАН: "Мој отац је један од оних на чије гробове полажете венце, а ја сам вам само број"

Гордана Јаредић из Невесиња која је иначе дипломирани економиста, написала је отворено писмо објављено на сајту mojahercegovina.com. Писмо је запалило цео регион а ми га преносимо у целости:

"Поштована господо,

Пошто сам се у протеклих 6 година, откако сам стекла звање дипломираног економисте, обраћала за помоћ разним институцијама, начелницима, службама и министрима понаособ, и како то није донело никакве резултате, овом приликом обраћам се свима вама заједно. Кад кажем “вама” мислим како на владајућу коалицију, тако и на опозиционаре (који барем у локалним заједницама имају власт) и све који борачку популацију користе за прикупљање политичких поена.

Свесна сам да сада није баш прикладно време за причу о погинулим борцима и њиховим породицама. Тренутно нема предизборних кампања на помолу, што значи да нисмо потенцијални бирачи. А када нисмо бирачи, онда смо само бројеви у статистици Завода за запошљавање. А ко се још бави статистиком?

О избеглиштву и подстанарским собама не желим да причам. Моја прича је иста као и прича хиљада деце чији су родитељи изгубили живот у рату. И мој отац је један од оних на чије гробове полажете венце и одајете им почаст пред камерама. Један од оних којима сте, како сами кажете, дужни јер су створили ову земљу.

Земљу којом ви управљате.

Земљу у којој ваша деца добијају радна места без конкурса.

Земљу у којој сте општинске, градске и државне управе претворили у приватну својину.

Земљу у којој Министарство тврди да нема никаквог утицаја на запошљавање унутар локалних заједница. Па о каквој је борачко-инвалидској заштити онда ријеч? А у општинама, опет, кажу да сачекате мало јер они, као и увек, чине све што је у њиховој моћи. Чине, али за себе.

У мојој општини, општини Невесиње, радна места се наслеђују. Млади људи заузимају она места са којих у пензију одлазе њихови родитељи. (При томе струка не игра никакву улогу. Није битно да ли сте педагог, историчар или инжењер, увек можете наследити место родитеља правника).

Конкурси најчешће нису ни потребни. Ако су поједине породице генетски предодређене за одређена радна места, онда би то, поштована господо, требало унети и у статут општине. А с обзиром на то да конкурси практично не постоје, на добром смо путу да и овај апсурд постане реалност.

Како другачије објаснити чињеницу да је само у протеклих месец дана у општинској управи запослено троје младих људи чији су родитељи такође радници поменуте институције? Непотизам овде више није кривично дело већ природна смена генерација на одређеној функцији.

Кога да наследимо ми?

Да је у току предизборна кампања, вероватно бих и ја, као и већина деце погинулих бораца ћутала и надала се испуњењу неког од силних обећања власти или опозиције. Али већ 6 година чекам. И гледам како ти исти функционери чак и у приватним фирмама успевају да запосле некога свог, битнијег. При томе без имало стида признају своје поступке и говоре ми да се овог пута не надам. То “Не надај се” је у мом случају прелило чашу.

Поштована господо, у праву сте. Заиста сте дужни погинулим борцима. Њихови животи вама су осигурали то чиме данас управљате као да вам је очевина. Али, треба да знате да ми нисмо, као ваша деца, предодређени. Нисмо ту да будемо вечите жртве и да преко нас скупљате политичке поене. Не желимо да се још једна генерација наших породица на такав начин жртвује за угодну будућност вас и ваше деце. Држава и систем који сте створили нису вредни тога.

С поштовањем,

Гордана Јаредић дипломирани економиста и број у статистици Завода за запошљавање."