ПРОТЕРАЛИ СУ НАС ИЗ ДОМОВА: "Глад је била најгора, сећам се да је комшија донео парадајз..."
"Све успомене су нам остале тамо. Нисмо са собом понели ни једну слику, а кажу за нас да смо избеглице, што ме јако заболи, јер ми смо протерани из својих домова, нисмо се иселили зато што смо то хтели", почиње Мира Р. за Србију Данас која је са родитељима пребегла у Србију за време акције Олуја.
Она је тада имала само 14 година, и на почетку није знала шта се дешава иако јој је отац сваке друге недеље одлазио на положај.
"Живела сам на Удбини, близу Плитвичких језера то је уствари Лика. И пре него што је почела Олуја осећала се напетост. Отац је сваке две недеље ишао на то неко ратиште. Једноставно, чували су положај", каже она.
Кренули су на сам дан почетка акције "Олуја" и нису ни слутили да се никад неће вратити.
"Одатле смо кренули баш кад је почела акција Олуја, тог 04. августа. Тата је био на положају, а мама, сестра и ја смо биле у стану. Нама су прво рекли да идемо на једну ноћ у оближњу шуму да се склонимо и да ћемо се вратити. Међутим, комшија нас је одвезао код деде на село које је било 7 километара удаљено од места где смо живели. Како смо тад кренули, никада се нисмо ни вратили. Све смо ишли даље и даље, напред и напред ка Србији преко Босне. Нисмо понели ништа са собом, ниједну успомену, ниједну слику, све је остало тамо", објашњава Мира.
На пут за Србију кренули су као и већина Срба трактором, а путовање јој је како каже било најстрашније ноћу.
"Путовали смо трактором, осам дана под ведрим небом. Отац нам се придружио трећег дана нашег пута. Мој деда није знао да вози трактор, па је повео комшију са собом, али комшија је био слабовид. Сећам се да ми је најстрашније било ноћу по кривинама. Преко дана је било паклено вруће, а трактор којим смо путовали није имао цераду. Лице ми је након тих осам дана пута изгорело, јер смо се штитили само одећом", прића Мира за портал SrbijaDanas.com
Глад им је била најгора јер са собом нису имали ни корицу хлеба. Мира нам је испричала како је то изгледало из перспективе једног детета:
"Храну нисмо имали са собом, већ су се људи организовали успут и давали нам. Сећам се да смо стајали у реду за хлеб, а они ти бацају док се ти бориш да ухватиш како би после имао нешто да једеш, јер ништа нисмо понели. Било је страшно, јер је глад најгора".
Кад су дошли у Београд сместили су се код рођака код којих су остали све док нису купили нешто своје:
"Сећам се још, кад смо тек стигли овде, један комшија од рођака донео нам је гајбу пуну парадајза, чему смо се ми деца радовали", каже Мира.