СИЛОВАЊЕ: НЕ значи НЕ – без изузетка

Он ноћу у парку вреба неку случајну жртву и потом је силује – такав стереотип широко је распрострањен, али статистички гледано већина силовања догађа се у уском окружењу жртве, односно починилац је колега са посла, познаник, рођак или чак – партнер. Жене само у ретким случајевима пријављују такве нападе.

У Немачкој се кривично дело силовања регулише у члану 177 Кривичног закона. Према том пропису, код кривичног дела силовања, над жртвом је почињено насиље или јој прети опасност по живот или је беспомоћно изложена нападу починиоца. У противном се, у правном смислу, не ради о силовању. Према важећим прописима, није довољно ако се жртва вербално успротиви.

Такво правно стање је неприхватљиво саветовалиштима и установама за пружање помоћи. Ета Халенга већ годинама ради у Саветовалишту за жене у Диселдорфу и брине се о жртвама сексуалног насиља. „Врло мало жена познаје садашње правно стање. Ако кажу 'не', плачу или преклињу починиоца да престане, касније се шокирају када схвате да то дело није признато као силовање“, каже Халенга за Дојче веле.

Према њеном запажању, на основу таквог правног стања у многи случајевима силовања уопште и не долази до судског поступка: „Жена може да поднесе пријаву, али државно тужилаштво по правилу обуставља случај.“ Према истраживању Криминалистичког научног института Доње Саксоније, у 2012. је у само 8,4 одсто пријава, изречена и пресуда.

Савезни и министри правосуђа савезних немачких држава одлучили су да реформишу члан 177 Кривичног закона. Међутим, још је нејасно како би те измене конкретно требало да изгледају. Промене ће вероватно ићи у смеру правила „НЕ значи НЕ“. Немачка се и у међународним оквирима налази у ситуацији да мора брзо да реагује јер је 2014. на снагу ступила тзв. Истанбулска конвенција – Конвенција Савета Европе о борби против насиља над женама и насиља у породици. Према тој Конвенцији, сексуална понашања „без пристанка“ су – кажњиво дело.

Немачки министар правосуђа Хајко Мас је прошлог четвртка (6.11.) на састанку са колегама из других држава, потврдио да постоје недостаци које жели да уклони. На питање 'колико отпора мора жена да пружи да би се радило о силовању', министар Мас је у листу „Франкфуртер рундшау“ признао да постојећи закон на то питање не нуди увек прецизан одговор.

Критичари, међутим, страхују да би пооштравањем закона могло да дође и до повећања броја лажних пријава. Они упозоравају да је сексуални чин двоје људи сложен, често противречан и да понекад није јасна граница између споразумних радњи и присиле. Тако би једно „Не“ могло да значи и „Да“, а „Да“ не мора увек да буде стварни пристанак. Неки критичари виде потешкоће и тамо где сексуално понашање одступа од друштвених конвенција – на пример код садомазохизма. Насилне радње, које иначе представљају кривично дело, ту се искључиво договарају и служе пружању ужитка.

Ипак Дагмар Фројденберг из Немачког удружења правница ту не види проблем: „Ми не интервенишемо код садомазохистичких радњи јер ту постоје основна правила. На пример, договори се кључна реч. Када се она изговори, онда све престаје. То се може препознати као пристанак или повлачење пристанка.“

Променом закона пред судом се ипак неће поједноставити доказивање оптужбе за почињено силовање. Тога је свесна и Дагмар Фројденберг. „Сасвим је јасно да законске промене неће ништа променити, јер ће и даље бити 'моја реч против твоје'. Али треба правити разлику између правног добра које се штити и питања може ли се накнадно доказати.“

Истог је мишљења и Ета Халенга. „Није ми стало до тога да ли ће бити више пријава или више пресуда, стало ми је до става који имамо о сексуалном самоодређењу. Члан 177 је својеврсни шамар када је реч о основним људским правима“, сматра Халенга. И она и Фројденберг се надају да ће пооштравање Кривичног закона донети и промене у главама појединаца. Право одлучивања о сопственом телу не познаје изузетке, али и жртве такође морају јасно да артикулишу своје жеље или противљење.

И Фројденберг и Халенга упозоравају да је, осим законских промена, потребан и шитав пакет мера како би се женама помогло након сексуалног напада. Оне као пример наводе да тренутно само у појединим савезним немачким државама постоји могућност осигуравања постојећих доказа (нпр. ДНК трагова) након могућег силовања, без да се одмах у процес укључе и органи кривичног гоњења. Наиме, чим власти сазнају за такво дело, они по службеној дужности морају да покрену истрагу – и тиме одузимају жени право да сама донесе одлуку о томе. Међутим, жртви је често потребно време за размишљање о пријави и могућим последицама, објашњава Фројденберг. Осим тога, каже Ета Халенга, проблем је и време које протекне од пријаве, до покретања судског поступка – то може понекад да потраје и две године.

Погледајте и: Култура силовања у Индији

Силовање - моћ над женским телом