СПАЛИЛИ СУ САМАРЏИЈЕ У КУЋИ: "17 година након Олује на згаришту сам нашла само МАЈЧИНУ ЦИПЕЛУ"
Акција "Олуја" однела је многе српске жртве, а једна од потресних судбина била је и Наде Бодироге, као и њених родитеља.
Нада Бодирога рођена је 1956. у Славском Пољу, у општини Вргинмост. Детињство и младост је провела у Хрватској, а 1993. је кренула у Вишу школу у Београду. Родитељи су јој остали у Хрватској, у Славском Пољу. Рат 90-их дочекала је у Инђији, док је већина породица рат провела на подручју САО Крајине.
НАША ТУГА ЈЕ ВЕЛИКА! Сетимо се заједно прогона и страдања српског народа
На рат никад није помишљала
"За време Југославије никад нисмо ни помишљали да ће се нешто тако десити... Чак и кад је почео рат, говорила сам својим родитељима да нема шансе нешто да им се деси, јер они никог не дирају. Говорила сам им - нисте учествовали у стварању Хрватске, као ни у њеном разарању. Оца су ми надалеко знали у Хрватској, имао је иначе много пријатеља Хрвата, волео је шалу и био је много добар човек", прича кроз сећање Нада.
Пад Книна и колоне пуне Срба
У Славском пољу њене родитеље је затекла Олуја, о чему она није ни сањала да би се могло десити. Кад је чула да је пао Книн није могла да верује. Колоне су пролазиле поред њеног села.
Имала је сазнање, да су сви они били код својих кућа, и да су се мештани чудили куда иду силне колоне. Људи су стизали до Инђије, а неки из Крајине нису ни знали шта се дешава. Телефонске везе су биле прекинуте. На све начине Нада је покушавала да сазна шта се дешава са њима.
- Колоне су ишле ка Косову. Али су полако почели и да извлаче људе да иду ка северу. Нико није био из мог села. Све до 6. августа нисам знала шта се догађа, док ме није звао телефоном из Италије извесни Марко Пајић и рекао – „Твоји родитељи су живи, нису ушли у колону“.
Она се шокирала, али је ипак била пресрећна. Када га је питала како да скупи у контакт, рекао јој је како његова сестра иде по његове и да ће покупити њене родитеље. Рекао јој је да ће је звати сутра, што се није десило.
Колоне су стизале и стизале, али не и њени родитељи
Задње колоне су кренуле из нашег села, усмераване су преко Сиска да иду ауто-путем. Требало је да их упуте за Инђију. Испред школе Нада је сваког питала - где су Самарџије?! Пришла је аутобусу, питала исто. Онда јој је возач из аутобуса рекао: "Из Славског поља има само ово дете", па га је подигао да га види. Тог тренутка дете (6-7 година) јој се пригрлило и викало јој: “ Не дај ме тето, не дај ме, имаш ли деце, узми ме себи!“. Дете је било из породице Мацут, које јој је рекло: „Мама ме је напустила, отац ме је изнео на пут да ме неко покупи, он је морао да остане поред мртве баке.“
Дечакова судбина
Кад је чула ко је његова родбина, она је ишла да покупи дете и да га пребаци. Дечак је након свега доживео шок и остао у болници. Касније се чула са њим, био је у хранитељској породици у Грчкој. Отац му је доживео нервни слом, и у болници је био све време.
Дете из Самарџија молило за прихват
Нада кроз сећање прича: "Милиционер није дао да узмем дете, и дете је из свег гласа викало „Тето, зашто си ме дала?“ У том тренутку заборавила сам да сам чекала своје родитеље. Почела сам да плачем и да дрхтим, дете је нон стоп тражило да га узмем себи".
Родитељи су остали верујући Туђмановом прогласу
Онда је чула да су њени родитељи спаковали ствари у колону, али је отац рекао у задњем моменту да ће остати јер је чуо Туђманов проглас - да сви они који нису злочинци могу да остану. Касније су јој комшије рекле да је бака ипак скинула ствари с приколице, и да је остала уз деду на огњишту.
ЈЕЗИВА ИСПОВЕСТ ХРВАТСКОГ КОМАНДАНТА: Србима су у логору вадили очи, преклињали су ме да их убијем
Непоуздане вести
- После мукотрпног чекања, сазнала сам да су ми родитељи мртви испод Петрове Горе. Била сам изгубљена", рекла је Нада кроз сузе. "Онда су почели разни позиви. Нека Ружица ми јавља да не бринем, јер су ми родитељи живи. То ми је дало нову наду. Ишла сам у Прихватне центре, Црвени крст, тражила контакте, сабирне центре... Али, нисам успела - казала је Нада.
Кућа њених родитеља је једина спаљена у селу
- Кроз 15 дана моја сестра која је удата за Хрвата могла је ући у село. Послала ми је слике спаљене куће, која је притом била једина спаљена у селу. Била сам и код Саве Штрпца у Веритасу у Београду, да би пронашла родитеље. Све сам сама на своју руку обилазила, знајући да ћу макар неког наћи за било коју информацију о њима. Приче се нису подударале - неутешно каже Нада.
Психички више није била добро. Живела је на бенсединима. Године су пролазиле у ишекивању, али се увек надала да су заробљени. Једно време је и посустала у тражењу.
НИ ТРАГА НИ ГЛАСА: Непозната судбина 837 несталих Срба у акцији "Олуја"!
Поражавајући чланак у Политици из 2000. године
У Политици је 2000. године једном сасвим случајно наишла на чланак: "Генерал Стипетић предвидео жртве Олује - Генерал негира да су његови војници спалили Самарџије у кући".
Борба са болешћу
Нада се потом борила да стане на своје ноге. Била је упорна да прохода, а докторка јој је рекла да све зависи од ње... Повремено иде у Сомбор, на дружења оболелих од МС-а.
- Одузеле су ми се и ноге и руке тада. Преживела сам шок, била сам на терапији, и једва сам се повратила. Моје стање се и даље погоршавало. Ноге ми се и даље одузимају. Болујем од тада од Мултипле склерозе, али и од стреса - каже Нада.
Смогла снаге да оде у Хрватску и види зграриште
Кад је отишла у Вргинмост, данима је попуњавала упитнике... На све анализе добила је само критике - с којим правом ради истраживање, јер, њени су родитељи можда и живи. Нада је знала да то није тако, јер су њени родитељи изузетно писмени људи, и да би се некад сигурно јавили за све ово време.
Свратила је и кући, којој се није могло ни прићи... Није се познавало ни где је било двориште. Раније није могла да дође, јер се није могло у Хрватску, а и разболела се. На захтев за ексхумацију дуго је чекала, и са тим је било перипетије - прво су јој рекли да су нађени фрагменти костију, да би касније рекли да су узорци ДНК анализе неподобни, и да не одговарају ДНК њених родитеља.
УЗ ПРИСУСТВО ПРЕМИЈЕРА: Вечерас обележавање Дана сећања на прогон Срба у насељу Бусије
Нада Бодирога тог тренутка схвата да је опет на почетку, и након 14 година агоније. Рекли су јој да чека "боља времена и савремену технологију". Остало јој је да се помири са тим да су њени родитељи били колатерална штета рата који их је задесио.
На крају, кад је отишла да раскрчи ствари и да нађе нешто за успомену, налазила је само шут, песак и камење.
- Све је нестало и албуми, и слике, и моје детињство и све најлепше... - јецала је Нада кроз сузе, плашећи се да ли ће икад макар сазнати праву истину која је задесила њене родитеље, јер је њена једина жеља да их сахрани како доликује...
ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ОЛУЈА: "Ајмо, убиј, убиј! Је**м вам маму четничку!" (УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО)
Последња успомена на родитеље
- Једном приликом расклањања крша око породичне куће, када сам успела да дођем до места где је био бунар, нагазила сам на нешто, мислила сам да је камен... Видела сам да је то била мокасина моје мајке, које је добила на поклон од мене. Кожна ципела је сада једина успомена на моју мајку и моје Самарџије - тужно је казала Нада.
Схватање рата и једна једина жеља
- После 17 година трагања да наиђем на тако нешто, нисам веровала. То ми је био највећи шок који сам имала за све ово време трагања. Хрватску сам доживљавала као моју државу. То нису урадили Хрвати, већ мутирани злочинци који су остали да живе на земљи. Нисам тражила никад одштету, нико никад није одговарао, нико не води поступак, само сам тражила кости својих родитеља - причала је наша саговорница неутешно се сећајући давно минулих времена у Славском Пољу.