Уметност стварана у збегу

Наслов књиге „Иконописци српских сеоба”, објашњава Давидов, подсећа на епоху омеђену сеобама: првом Великом сеобом Срба (1690), другом сеобом патријарха Арсенија Четвртог (1739) и трећом сеобом у Малу Русију – Украјину (1751–1760). То нестално доба (од 1690. до 1760), одиста означава златни период сликара иконописаца, па тиме и период који је омеђен овом књигом.

"Прошло је већ пола столећа откако сам упознавао иконописце српских сеоба, заправо њихове лепе слике, које су биле некако друкчије од оних које сам у току студија видео у музејским збиркама, манастирима. Наиме, ми студенти историје уметности били смо обавештени о средњовековном иконопису, а о овоме, насталом после Велике сеобе, нисмо ништа знали. Као кустос Галерије Матице српске, у чијој је новој поставци тада већ било изложено доста икона овог периода, добио сам радни задатак да из цркава и манастира Епархије сремске преузмем оне иконе које су биле ван богослужбене употребе, а ради конзервације и излагања. Биле су то иконе недовољно познатих зографа црвоточне, покривене слојем нечистоће. То преузимање икона, паковање, распакивање, послуга у конзерваторској радионици и праћење чишћења, био је прави доживљај за једног кустоса",  истиче Давидов.



У збегу, у земуници, цркви од плетера или набијене земље и ћерпича, објашњава Давидов, стварана је новија српска уметност. Док је средњовековна уметност, и шире схваћена српска култура, настајала у круговима највишег немањићког господства и досегла до византијских духовних висова, да би се још једном расцветала у деспотској Србији, а потом трајала и животарила под Турцима, новија српска уметност у крајевима преко Саве и Дунава настајала је у сеоском сталежу и младом српском грађанству, да би се у другој половини 18. столећа преобразила и досегла до европског уметничког стила, тада барокног, рокајног. Али, и баш због тога, од посебне пажње је претходни период који су својски обележили, и улепшали, тада безимени и мало познати зографи, неуморни сликари икона, али и српске духовности, која и сада зрачи са ликова – портрета светитељских.

"Над почецима овог сликарства из првих деценија 18. века доскора су лебделе густе магле непознатог, кроз које није било могуће дубље сагледати прошлост, и кривудаве путеве и уске стазе наше, тада зановљене уметности. Те магле нам тек допуштају да назремо сопствену прошлост, па ипак, сем општих, познатих „историјских прилика”, остало је доста непознатог што се делимично може наслутити из оновремене књижевности, у првом реду из стихова Гаврила Стефановића Венцловића, али особито из зографских слика“, сматра Давидов.

"Док је средњовековна икона уливала дубоко, духовно поштовање, зографска икона је деловала супротно: она је тражила један сасвим упрошћени, непосредни однос светитељских ликова и људи. По духу, по темпераменту казивања, по непоновљивој декоративности и смислу за колористичке игре – као и по оном посебном изразу који се тешко може одредити, а који је приближавао иконе људима, а не обрнуто – ова уметност је припадала најширим народним слојевима", истиче Динко Давидов.