Заглављени у Хладном рату, чији је талац цео свет
Готово 25 година од рушења Берлинског зида, којим је симболично окончан идеолошки сукоб Совјетског Савеза и Америка, нови Хладни рат је закуцао на вратима Москве и Вашингтона.
Ипак, не би било погрешно ни закључити да се први Хладни рат никада заиста и није окончао. Свакако, Совјетски Савез се распао, а демократија је ушла у земље бившег совјетског блока, на чијим рушевинама су Американци управо најавили ново униполарно доба, у којем они представљају једину преосталу супер силу.
Штавише, лидери у Вашингтону су толико били поносни због победе над "црвеном претњом" са Истока да се у њиховом понашању (годинама након Хладног рата) могло приметити да су практично остали заглављени у том "хладноратовском менталитету". Јер, када се све завршило, на нову руску државу су поново гледали као на непријатеља, а не потенцијалне сараднике или чак партнере.
С тога, Вашингтон је настојао, упркос претходним договорима, да учврсти свој утицај у новим државама источне Европе, које су традиционално припадале сфери утицаја Москве. Али, у Русији су брзо схватили праву намеру "бивших непријатеља", те су и они почели да се организују како би одржали и уједно проширили свој утицај у региону, који су делимично изгубили распадом бивше државе.
Најважнији тренутак за Русе, био је долазак Владимира Путина на чело државе, који је имао политичке снаге да се избори са многим проблемима руског друштва у транзицији, што је за само пар година резултирало великим повратком Русије на међународној сцени.
Јака Русија најављује крај униполарног света
Када је Вашингтон осетио "претњу" са Истока, нова борба за утицај у постсовјетском региону је могла да отпочне. Од Балкана, преко Грузије, Сирије и данас Украјине, последице ове борбе су очигледне свима. Ипак, Украјина ће у аналима новије историје засигурно бити окарактерисана као прва велика жртва новог Хладног рата.
Али, која ће бити друга? Геополитичка чигра између Истока и Запада, полако се вратила на стару адресу - малену Кубу.
Већ смо раније поставили питање: Да ли је поправљање односа с Кубом само логичан наставак политике за коју се Барак Обама залагао од почетка или је можда реч о превентивном потезу који треба да спречи нову ракетну кризу на Куби?
Многе чињенице управо говоре да је реч о превентивном потезу. Јер, када су Совјети 60-их година покушали да поставе нуклеарне ракете које до САД стижу за 5 минута, председник Кенеди је био спреман да ризикује нуклеарни рат са Совјетима, како би оне биле склоњене. Једноставно, када имате противничке ракете на 5 минута од престонице, онда немате никакву слободу политике или дипломатске акције. Према речима Мирослава Лазанског, "вама је пиштољ прислоњен на главу, ви сте уцењени".
Међутим, данас САД то управо раде Русији постављањем антирактног штита у Румунији и Пољској, који је тобоже намењен да обара "интерконтиненталне ракете Ирана и Северне Кореје".
Постављањем овог штита практично је обезвређен нуклерани потенцијал Русије, јер је штит дизајниран да обара ракете у почетној фази лансирања. Уз то, Русе брине могућност да је штит модуларног типа, што значи да у року од неких 10 минута, ракете пресретачи могу бити замењене пројектилима за нуклеарни напад.
Ипак, ни Руси нису седели скрштених руку. Када је Запад одбио све препоруке Русије око прављења заједничког штита у Европи, Москва је разместила своју верзију "штита" у виду високософистицираног система "Искандер" на Криму и у области Калињинграда. Ови системи могу без проблема да покрију области Пољске и Румуније.
Када је Куба у питању, претпоставка је следећа: ако нови "сукоб" Русије и Америке настави са ескалацијом, онда Москва у неком тренутку може поново да покуша са постављањем ракета на Кубу, као могући одговор на нови амерички закон који председнику Обами даје право да пошаље оружје у Украјину.
Забринутост Русије је сасвим јасна. Шта ако у том пакету оружја "залутају" и ракете? Како друкчије Русија може да одреагује? Ако је данас суверено право Украјине да изабере хоће ли у НАТО или не, како то да Куба није имала суверено право да изабере хоће ли или неће имати на својој територији совјетске ракете? Америка тада то није дозволила, па зар треба Русија?
Остаје још да се помене и трећа потенцијална жртва новог Хладног рата – Турска. Ако до тога дође, и у овој земљи ће се, изгледа, хладноратовска историја поновити. У време кубанске ракетне кризе, услов за склањање совјетских ракета било је склањање НАТО ракета стационираних у Турској.
Када је крајем прошле године пројекат "Јужни ток" одложен, Русија је већ договорила изградњу новог (Плавог) тока, који ће ићи испод Црног мора до Турске, и даље ка Европи.
Овим потезом Руси су дубоко зашли у америчку сферу интереса, јер је Турска веома важан члан НАТО савеза и кључан партнер Америке у региону. Турска је уз то и озбиљан кандидат за чланство у ЕУ.
Међутим, последњих година званична политика Анкаре све више одступа од политике њених партнера у Бриселу и Вашингтону, што донекле објашњава руску заинтересованост да ту слабост у западном савезу искористи.
Погледајте још: