Страх представља вид емоционалног искуства, које настаје под различитим околностима. Ови страхови могу бити реални, неуротични и морални.
Када пас уочи неку опасност од неког објекта или појаве, која по његовој процени угрожава његову егзистенцију и функционисање организма, он осећа страх који је реално заснован.
Овај страх се може јавити и када у његовој непосредној близини недостају они који му пружају заштиту и сигурност, а то су његови власници.
Ова чињеница се може врло практично искористити у обуци младог пса који има обичај да, у слободној шетњи, одлута далеко од свог власника. Како би се искоренио његов страх на време, савет је да се власник склони иза неког жбуна или дрвета одакле ће га после неког времена позвати. С обзиром да у првом моменту пас неће моћи да спази власника, пас ће се збунити и њиме ће овладати осећај реалног страха да је изгубио "вођу чопора". Када након десетак секунди изађете из заклона, осећај страха код пса замениће задовољство што сте ту и што га нисте оставили. Овај метод је веома ефикасан и пас ће врло брзо научити да не сме да се удаљава без ваше дозволе.
Неуротичан страх је, за разлику од реалног, патолошки страх. Постоји више теорија о природи овог страха, а оне махом почивају на сазнањима Сеченова и Павлова. Оно што је за све теорије заједничко јесте да везују неуротични страх за поремећаје психе настале током развоја индивидуе. Наиме, све неурозе настају као производ садејства између личности и њене околине.
Неуротични страх може да има за узрок и претходно доживљен трауматски догађај. Уколико је пас имао саобраћајну незгоду, у којој је био ударен од стране аутомобила, пас ће у близини пута или возила испољавати симптоме који ће указивати на преживљену непријатност. Траума може бити и много мање драстичан догађај, везан за буку, нпр. јака и изненадна бука или звук, такође могу бити почетно трауматско искуство које доводи до појаве неурозе у пса.
Морални страх је у суштини осећање кривице. Оно се у начелу приписује постојању савести. Како је код паса способност повезивања догађаја у времену и простору под великим знаком питања, тако се и ова категорија страха може прихватити без икаквих резерви.
Извесно је да пас повезује одређене радње са наградом или казном, па ипак остаје да се установи да ли пас, који уради нешто након чега следи казна, заиста има осећај кривице или се ради о обичном страху од казне. Вероватно да одговор зависи и од нашег приступа овом питању.
Отклањање психичких поремећаја код одраслих паса није описано у литератури, али се много полаже на превенцију, односно спречавање чинилаца који би могли да доведу до непримереног неуротичног понашања, првенствено код младих паса и штенади.
