ПАКАО, ТО ЈЕ ЈЕЗИК - "Божанствена комедија" од пет и по сати приказана као пролог 57. Битефа
Хандке, Мандељштам и Данте
Када су Паула Тилиха утицајног немачког егзистенцијалистичког филозофа и лутеранског теолога питали "Шта је највећа религијска слика", он је без оклевања одговорио Пикасовљева "Герника". Иако на њој нема ни анђела, ни светих мученика, ни Бога, ни крстова, те је њен садржај далеко од било каквог религијског усмерења, Тилих је инсистирао да она осликава "разорност, егзистенцијалну сумњу, празнину и бесмисао" савременог постојања и због тога "заиста има верски карактер у веома дубоком и суштинском смислу".
Нешто од ове разорности и сумње, преломљености и фрагментарости, искривљености и двосмисленим просторним односима, гужви и насиљу са "Гернике" и са Тилиховог читања "Гернике", осећа се и у представи Београдског драмског позоришта "Божанственој комедији", која је синоћ прилказана као пролог 57. Битеф.
ОВАЈ СРПСКИ ВЕЛИКАН ОТВАРА БИТЕФ: "Његова представа политички и уметнички уздрмала ондашњу јавност"
Делегација културних посленика са Исланда у посети Србији
МАРИНА АБРАМОВИЋ ПРОБИЛА ЈОШ ЈЕДНУ ДРУШТВЕНУ БАРИЈЕРУ - ипак, критика је подељена поводом изложбе
Оно што је важно напоменути на почетку да ова представа у режији Франка Кастрофа не представља само модерну савремену адаптацију Дантеов триптиха. У Кастрофљеву "Божанствену комедију" укључене су и адаптације романа Петера Хандкеа "Голманов страх од пенала" и есеј "Разговори о Дантеу" Осипа Мандељштама. Ова три књижевна текста на позорници су постављени тако да једно друго мењају и трансформишу и омогућавају јединствену интерпретацију овог савременог епског спектакла у трајању од пет и по сати.
Представа започиње познатом реченицом из Хандкеовог романа из 1970. године - Монтеру Јозефу Блоку, некада познатом голману, саопштили су да је отпуштен. Њу изговара на сцени глумац Марко Гверо, који ће током читавог комада бити на баријери оног који глуми Јозефа Блоха али и оног који приповеда о Јозефу Блоху. На тај начин се сценски подражава темељна опсесија Хандкеове литературе изражена у троуглу језик-опажање-приповедање и унутар њега положај појединца у проблематичној комуникацији са спољашњим светом. Гледалац је у овој представи управо постављен у положај "појединца у проблематичној комуникацији" са оним што се збива на сцени. Он мора да "повеже" у језички смисао оно што види испред на позорници и оно што му глумци приповедају. Задатак није лак и захтеван је, али такав је и Хандкеов класик "Голманов страх од пенала" који наликује на кримић написан руком Лудвига Витгенштајна. Блох, а шире гледано цела "Божанствена комедија" у режији Кастрофа, жели да се чува "речи које све што хоће да кажу претварају у неку врсту изјаве".
Ако су оно што гледалац чује Дантеови стихови, есеји модернистичког руског песника и Хандкеова савремена књижевност, шта је оно што гледалац може да види на сцени? Онирички простор који подесећа на савременост - једно хипесексуализовано, потрошачко, испразно и агресивно друштво, рекламе, коцкарнице, јавне куће, наслови таблоидне штампе, лака забава, масовна музике и треш амерички филмови, појединци обузети бесом, страховима, оптререћени сваки пороком, "разорност, егзистенцијалну сумњу, празнину и бесмисао" савременог постојања, додао би Паул Тилих. Седам смртних грехова кроз које се Данте чисти пролазећи кроз чистилиште, овде остају дубоко уклесани у представљени свет на позорници. Дантеов пакао оличава живот у граду и виси на концу људске слабости, да парафразирамо Мандељштама, а управо на ту слику нас, савременике, у једном земаљском паклу 21. века рачуна и представа као њеног реципијента.
Поред импозантне режије Франка Кастрофа, једног од најпознатијих европских редитеља, други аспекти представе не заостају за њоме. Ауторску екипу чини интернационална група уметника на чијем је челу сценограф Александар Денић који је у Немачкој већ сарађивао са Франком Касторфом на серијалу Прстен Нибелунга, и управо је он успео да га доведе у Београд.
Глумачка поставка заслужује посебну похвалу и посвећено су давали 110 посто на сцени током 5 и по сати трајања представе. Ансамбл чини Марко Гверо, Милена Васић, Александар Радојичић, Дуња Стојановић, Јана Милосављевић, Александар Јовановић Меда, Наташа Марковић, Милан Зарић и Бојана Стојковић. Представа се даје на редовном репертоару Београдског драмског позоришта.