Лекције које би требало сви да прочитају: Загорац открио ДВЕ ПОУКЕ које је добио од Дејана Милојевића и које ће заувек памтити
Вредни животни моменти.
Раде Загорац, некадашњи кошаркаш Меге, присетио се лекција које је научио од Дејана Милојеивћа у овом клубу.
НИЈЕ САМО ПАНТЕР: Још један љубимац Гробара пропушта меч у Атини?
ВЕЛИКИ ХЕНДИКЕП ЗА ЗВЕЗДУ: Теодосић не игра против Басконије
"Где си бре мунзе" Потресан опроштај Новице од Милоја
Милојевић је преминуо у 47. години од последица срчаног удара, а Загорцу је тренер био пет година у Меги.
- Наша повезаност почиње 2012. године. Она је специфична јер нам је обојици прва - њему као главном тренеру, а мени као сениорском играчу. Дванаест година касније, у вечна ловишта путује мој заувек омиљени тренер, некадашњи идол и мој пријатељ. Хвала ти за врлину. Најдубље саучешће његовој породици: Наташи, Николи и Маши - рекао је Загорац за Mozzart Спорт.
Бивши кошаркаш Партизана открио је и две приче, које га посебно вежу за Милојевића. Прва је о истини.
- Дакле, 2012. година, дан као и сваки други. Јуниорски тренинг ујутру код Виће, па два код Декија. Први је готов, па други. Седам на бус из Земуна и стижем на Бежанију. Имао сам времена тек толико да ручам, затворим очи и кренем назад. Пробудио сам се пет минута пред почетак поподневног тренинга. У најбољем случају касним пола сата - прича Загорац.
- Измишљам прву ствар која ми је пала на памет и шаљем физиотерапеуту поруку од страха: 'Каснићу, имам хроничну дијареју'. Стижем на тренинг, касним 40 минута. Новица, Варда и цела та екипа са задовољством крећу да цитирају шта сам рекао, не стају. Деки ми прилази, смеје се, како се само Деки смеје и говори речи које до данас не бледе: 'Sada ћу ти рећи нешто, а ти се потруди да никада не заборавиш. У животу ћеш се пронаћи у свакавим ситуацијама. Биће тешко и непријатно, али запамти - никада немој да се плашиш истине. Ма колико тешка била, храбро стани иза ње'. И нисам се више плашио, због Декија.
Друга је о подршци и вери.
- Било је то у мојој претпоследњој години у Партизану. Животно убедљиво најтежа, без елана, жеље за дружењем, играњем... Једна потпуна животна летаргија. Дуго се нисмо чули, али ме зове једног јутра: 'Зовем те само да ти кажем, ако мислиш да нико на свету више не верује у тебе, грешиш. Ја верујем и ја ћу увек да верујем. Ако хоћеш да причамо, можемо, а ако те смарам, а верујем да те смарам, ај' здраво - испричао је Загорац.