Питали смо бескућнике ЗАШТО НЕ ТРАЖЕ ПОСАО, одговор нас је ПОСТИДЕО (ФОТО)
Оно што статистике не говоре је шта се крије иза свих тих процената, бројки и анализа. Крију се људи, који не живе више квалитетан, људски живот, дакле - бивши људи.
Око 18.000 људи у Србији воде се као бескућници, а чак четвртина њих су деца испод 14 година. Лети на клупама или бетону, зими под картонским крововима. Само на београдским улицама има око 2.000 деце, док у многим градовима нема процене. Покушали смо да разговарамо са њима, али већина није желела да се фотографише, а ни да сувише прича о себи.
Један од њих је старац који нам је рекао да се зове Жика, и редовно ординира на потезу Славија - Булевар Краља Александра.
ДИРЉИВО: Девојка је видела БЕСКУЋНИКА на улици и урадила за њега нешто што би РЕТКО ко!
- Овде сам некада, као дечак живео, ево баш овде - показао нам је на пристојну двоспратницу у Ресавској улици.
Гледали смо у чуду тог мршавог старог човека, у туђем, превеликом сакоу који је некада био беж, а сада је сивкаст и пун флека и прљавштине. Питали смо га зашто не живи више ту, а он је за тренутак престао да претура по канти и рекао:
-Мислио сам иза те зграде, у заједничком дворишту, била је једна уџерица... Ту смо мајка и ја живели, све док није умрла, а онда су нас избацили.
Питали смо га што није покушао да нађе посао, али само је одмахнуо руком.
Жика је изгубио интересовање за нас оног тренутка када је видео старе патике у канти и свим снагама је покушавао да их извуче из препуне канте.
ДА КУПИ НОВИ ТЕЛЕФОН: Девојка је ПРОСИЛА у Београду и то одмах до правог просјака (ВИДЕО)
Иако од Жике нисмо сазнали много, то је било више него што су други хтели да нам кажу. Неки су спавали, неки су били у видно алкохолисаном стању, али сви они су имали невероватан пртљаг са собом. То су гомиле и гомиле кеса, новина, картона, делова гардеробе... и углавном неко превозно средство, полуфункционални бицикл.
ГРОБОВИ НАД КОЈИМА НЕМА КО ДА ПЛАЧЕ: На овом гробљу неки људи ЗАУВЕК НЕСТАЈУ
Нисмо налетели на бескућнике са животињама, иако смо их тражили, али смо наишли на једног младића у Шумицама, који је спавао на клупи, претопло обучен за ово доба године, док су џогери и шетачи пролазили поред њега као да не постоји. Након неколико покушаја, наша екипа га је пробудила и тада смо видели да је у питању млађи мушкарац. Питали смо га шта ради ту и како се зове, али само је рекао: "Спавам".
"КУКЕ ДОБРОТЕ"! Уколико нисте чули за њих, обавезно погледајте за шта служе, ОДУШЕВИЋЕТЕ СЕ! (ФОТО)
-Па не спаваш више, јел можеш да нам кажеш да ли овде често спаваш и зашто? - били смо упорни, али дечко је само промрмљао да га оставимо на миру и окрену нам леђа.
Када смо почели да шетамо по граду, наишли смо на једног момка који нам је рекао да има кућу, али више воли да "глувари" по граду.
-Видите, благо вама, ви имате те послиће, мени је после лежања у Падињаку много теже да зарадим за хлеб, па једино да просим по улици - рекао нам је овај мушкарац, који није бескућник, али често спава по парковима и тротоарима.
ЗАНЕМЕЋЕТЕ КАД ПРОЧИТАТЕ Статус једне Српкиње која је ноћ провела на станици у Мађарској
- Лети спавам у парку, зими одем кући, али живим далеко, па ми лакше да одспавам у неком прихватном центру, када има места и да се одмах вратим на улицу и зарадим неки динар - искрен је он, иако није хтео да нам каже своје име.
Према званичним подацима из последњег пописа, у Србији 445 људи буквално нема никакав кров над главом и живи у парковима, испод мостова и на улици. Још 17.842 њих спада у секундарне бескућнике: живе у картонским и нехигијенским насељима која сутра могу да буду срушена, без струје, канализације и воде. Спавају и у шупама, подрумима, баракама, шахтовима... Од тога, четвртина њих су деца млађа од 14 година.
ИСТИНА КОЈА ЋЕ ВАС ШОКИРАТИ: Ево зашто деца у рукама просјака УВЕК СПАВАЈУ!
Међутим, оно што статистике не говоре је шта се крије иза свих тих процената, бројки и анализа. Крију се људи, који не живе више квалитетан, људски живот, дакле - бивши људи.
ПРОСЈАЧКЕ ПРИЧЕ: Иста девојка ми је сваки дан тражила 50 дин за карту, једном сам је пратио...
Њихове приче нису патетичне, нису болне и необичне, оне су нечујне јер су то људи које је напустила нада и жеља да промене нешто, па су се заувек окренули улици.