ЦРНА БАРА ПОЗНАЈЕ СЕ ПО ЊЕГОВОМ ЛИКУ И ДЕЛУ: Жвотни пут Милоша Милојевића - за Србе и српство до смрти (ФОТО/ВИДЕО)
Милош Милојевић је био српски историчар који је знатан део свог живота и рада посветио подизању националне свести у српском народу.
Милош Милојевић је најзначајнији Црнобарац, рођен је 16.10.1840., а умро у Београду 24. јуна 1897. године. Био је академик Српског ученог друштва у Београду, правник, филозоф, филолог, историчар, професор и управитељ Богословије "Свети Сава" у Београду, командант Добровољачких и Устаничких одреда у Српско-турским ратовима од 1876-1886 г. учесник Берлинског конгреса 1878. године на коме је створена нова држава Србија.
Рибничка пећина јединствен драгуљ природе! Шалитра из њених шупљина коришћена за прављење барута у устанку (ФОТО)
НАЈВЕЋА СВЕТИЊА ОВОГ КРАЈА: Погледајте какве тајне крије "МАЛИ ОСТРОГ" у Малом Зворнику (ФОТО/ВИДЕО)
"СВЕДОК ДА ПОСТОЈИМО 300 ГОДИНА У КОНТИНУИТЕТУ НА ОВИМ ПРОСТОРИМА" Скривени симбол града на Ђетињи духовни светионик (ФОТО)
Милош Милојевић је био српски историчар који је знатан део свог живота и рада посветио подизању националне свести у српском народу.
Основну школу завршио је у Глоговцу да би школовање наставио у Београду. На Лицеју је студирао право између 1859. и 1862. да би наредне три године провео у Москви студирајући на Историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета. По завршеном школовању ступио је у државну службу. Радио је као писар и секретар суда у Ваљеву. Од 1870. до 1893. бавио се професорским позивом предавајући у више школа у Београду и Лесковцу, а у некима је радио и као директор. Био је редовни члан Српског ученог друштва, почасни члан Академије наука (1892) и члан главног одбора Друштва Светог Саве у Београду.
Као добровољац учествовао је у Српско-турским ратовима (1876-1878). Као члан Либералне странке, био је ангажован на ширењу националних идеја. Са овим циљем путовао је по Македонији и Старој Србији. Свој историјски и књижевни рад наменио је пре свега подизању националне свести у Срба, међутим, баш због тога је често занемаривао научни приступ и критичку методу. Из националних побуда често је улепшавао српску прошлост и обичаје. Његове радове оспоравали су не само историчари других националности, већ и критички настројени српски историчари, нарочито Иларион Руварац.
Иако се највећем делу његових раова одриче било каква историографска вредност неки аспекту његовог рада, нарочито онај у вези са прикупљањем српских средњовековних извора нису остали без одјека у историографији. Обилазећи крајеве Старе Србије 79-их година 19. века Милојевић је прикупио значајан број српских рукописа као и три значајне повеље Први уи Другу дечанску хрисовуљу које су чуване у Дечанима и Призренску тапију, документ који представља један од ретких сачуваних купопродајних уговора из средњовековне Србије. Овај документ пронађен је на тавану цркве Светог Ђорђа Руновића у Призрену. Ови налази су објављивани и тако постали доступни научницима али је добар део Милојевићеве заоставштине изгубљен.
Наиме, највећи део његове богате збирке страдао је током Првог svettskog рата а након рата пронађен је само један сандук у коме се налазила Трећа дечанска хрисовуља док се другим двема значајним исправама изгубио сваки траг.
Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно огласио 1866. године чланком "Пропаганде у Турској", будући да су Срби у то време још увек били под страном влашћу.
По повратку у Кнежевину Србију (1865) започиње рад у државној служби:
- у Ваљевском окружном суду
- у београдском апелационом и трговачком суду,
- Београдској гимназији
- Београдској богословији
- Лесковачкој нижој гимназији
- Светосавско Богословско-учитељској школи, да би 1. маја 1893. године - указом пензионисан
У време Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је основао и повео у рат добровољачке јединице (усташе) Моравско - добричко - добровољачки Усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско- усташки кор, како су се у то време називали устаници. Умро је 24. јуна 1897. године у Београду на рукама свог кума, пријатеља и саборца Косте А. Шуменковића и ученика Атанасија-Тасе Јунгића а последње речи које је изговорио биле су "Чувајте ми Србство". Вест о Милојевићевој смрти објавили су све тадашње новине Краљевине Србије.
Више о значају Милош С. Милојевића за Богатић, али и Србију уопште, говорио је Предраг Ђурић из Удружења "Милош С. Милојевић".
- Милош С. Милојевић био је наш најзнаменитији Црнобарац, али и најпрогоњенији знаменити Србини, или Србенда ако ћемо према ономе како је он у једном одломку из књиге коју је написао "Историја Срба" објаснио шта тачно значи "Србедна". Вишеструку надарен човек, школован на Универзитету у Москви који је ишао кроз живот са једним циљем и обећањем да ће се бавати српском етнографиј. Међутим, по доласку у Србију, ствари су кренули другим правцем због људи који су ометали његов рад и каријеру, као што је Стојан Новаковић, склањали су га по страни, све до момента када је његова помоћ била неопходна - говори Предраг Ђурић и додаје:
- Тако је он по повратку у Србију отишао у Ваљево и одмах ступа у рад при Српском ученом друштву. Тежио је да пише научне радове, један од њих односио се на стара српска гробља и споменике, а иначе је он као дете донео сведочанство у својој књизи "Песме и обичаји" описао свој родни крај Црну Бар девојке, момке које су тамо живели, Дрину, Саву, старе српске обичаје, гробља те и доноси научни рад који се односи на српска гробља - говори Ђурић из "Удружења Милош С. Милојевић".
Детаљније о животу и делу, као и његовом значају за Србију и Црну Бару можете погледати у видеу.
Пројекат је финансиран из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.