ДАНАС СЛАВИМО ПРВОГ СРПСКОГ СВЕЦА: Мучени и болесни већ хиљаду година ТРАЖЕ ОЗДРАВЉЕЊЕ над његовим гробом
Српска православна црква и верници данас славе светог мученика Јована Владимира.
Кнез Јован Владимир (990-1016) је у другој половини 10. века владао Дукљом, тада најистакнутијом српском државом, али и деловима Илирије и Далмације иити просторима данашње Црне Горе и залеђем Јадранског мора.
СУНЦЕ ГЛАВНИ "УБИЦА" КОРОНЕ? Витамин Д игра важну улогу, али наши стручњаци упозоравају на прошло лето!
КОЛИКИ ЈЕ МАСКИМАЛАН ЖИВОТНИ ВЕК ЉУДИ: Научници сигурни да ћемо ускоро доживети невероватно дубоку старост! (ВИДЕО)
ПРИЈАВА ЗА ПОМОЋ ВАКЦИНИСАНИМА ОД ПОНОЋИ И ТЕЛЕФОНОМ: Упутство како се можете пријавити, а поступак никад лакши!
Иза Јована Владимира остало је мало историјских података. Према "Летопису попа Дукљанина" владао је у време дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. У савезништву са Византијом безуспешно је покушао да нађе заштиту од надируће бугарске војске. Дукља је пала 998. године или 1010. године према другим изворима, а српски кнез је заробљен и одведен у Преспу.
Једног дана царева кћи Косара замоли оца да с дворјанима сиђе међу сужње да им мије главе и ноге. Тако упозна и сужња Владимира, блага и смирена, пуна мудрости и разума божанског. Замоли оца да се уда за Владимира, а Самуило то дозволи. Зета је вратио на дукљански престо, а дао му је да као његов вазал влада и северним делом области Драча.
Владимир је био познат као побожан и праведан владар.
Владао је у миру док 1014. године Византија није поразила његовог таста који је брзо после тога умро. Самуилов синовац Владислав желео је да овлада Дукљом. Позвао је Јована Владимира да дође у Преспу, а као потврду добрих намера по гласницима који су носили позив послао је и златан крст.
Владимир му је одговорио да "Христ није распет на златном, ни на сребрном" већ на дрвеном крсту и да му такав пошаље ако су му намере часне. Владислав је тако учинио и Владимир је кренуо у његов двор у Преспу. А кад је 22. маја 1016. године тамо стигао Владислав нареди војницима да му одсеку главу.
У Преспи је и сахрањен.
Поп Дукљанин бележи да да су многи људи, мучени разним болестима, оздравили над Владимировим гробом.
Јованов крст чува породица Андровић
Крст од тисовог дрвета на коме се Владислав криво заклео, а који је Јован Владимир имао у рукама кад је погубљен, традиционално се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара.
Средином 16. века пренет је у Венецију и окован сребром, а онда враћен у Микулиће. На путу за Венецију и назад чувала га је велика пратња. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. На овим свечаностима учествовали су и православци и католици и муслимани све док у лето 2005. митрополит Амфилохије није поставио металну цркву.
Две или три године доцније, пошто се уверио у чуда мртвог Јована Владимира, Владислав је Косари дозволио да узме тело свог мужа и сахрани га где жели. Изабрала је цркву изнад Скадарског језера код села Остроса у данашњој Црној Гори. Ту је и сама остала, као монахиња, до краја живота, а била је сахрањена крај мужевљевих ногу.
Владислава је према легенди, кад је дошао у Дукљу да преузме власт, пресрео и убио анђео-војник у лику краља Владимира...
Око 1215. мошти овог свеца пресељене су у Драч где су остале до 1381.године. Након тога су чуване у манастиру Свети Јован код Елбасана све до 1995. године кад су пребачене у Саборну цркву у Тирани где је и седиште Албанске православне цркве.
Славе га и Албанци
Зато што су му мошти биле изван граница српске државе култ Светог Јована Владимира није био много присутан код Срба у средњем веку.
У "Служби Светог Владимира" коју су на почетку 19. века штампали неки хиландарски монаси истиче се његова сличност са Светим Јованом Крститељем - исто име и начин страдања.
За њега се каже да је "словенски и албански штит" и да је израстао од Словена и српског рода и да је албански свети.
Све до данашњег доба многи верници ходочасте до његових моштију нарочито за његов празник.
Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. На иконама се обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсеченом главом у левој и крстом у десној руци. Његовим задужбинама сматрају се, поред Цркве Богородице Крајинске, где је сахрањен, манастир Светог Јована у Елбасану, манастири Свети Јован Бигорски у западној Македонији, Арденица у Албанији, Свети Неум на Охридском језеру и Црква Светог Владимира у Улцињу.
Јован Владимир је први српски светац. По новом календару слави се 4. јуна.