КНЕДЛА У ГРЛУ, СТРАХ КАДА ПАКУЈЕТЕ СТВАРИ, ДА ЛИ ЈЕ ТО ВАШ ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ? Како изгледа када ти неко близак умре од короне
Корона, колико позната, толико непозната, много питања, а одговор је неизвестан
Сазнање да вам је неко драг и близак заражен короном и да је потребно послати га у ковид болницу је тренутак када вам се језа спусти низ леђа, док се у глави ломе питања "да ли ће се вратити?". Испреплетани страх и нада док пакујете ствари неком блиском, оставља на вас дубок траг јер не знате како ће се болест одвијати и да ли је можда то ваш последњи сусрет. Кнедла у грлу.
ДАНКА НА НЕВЕРОВАТАН НАЧИН СПАСАВА БРАКОВЕ: Вратила се из Београда у родну Гучу и започела јединствен бизнис (ФОТО)
Пандемија короне и насиље над женама: Шта жртве могу да очекују, а шта следује насилницима?
КОВИД ПРОПУСНИЦА - ДА ЛИ СЕ ТАКО МОЖЕ РЕШИТИ ПРОБЛЕМ ПАНДЕМИЈЕ? Шта кажу грађани Србије на то
Корона, колико позната, толико непозната, много питања, а одговор је неизвестан. Правила нема, жртва може бити свако у сваком моменту.
И када предате лекару и медицинском техничару неког блиског, немогуће је остати равнодушан, толико тужних судбина и губитака обележили су минулу годину. Стрепња, нада, воља. Победиће онај ко је јачи. Једино што желите је да се сусретнете поново, и да вам се тај врати на ногама кући.
Ситуација у ковид болницама је идентична. Пуно пацијената, лекари и медицинско особље обигравају током читаве смене око оних за чије се животе боре. Најтеже је на интензивној нези, тамо где леже најтежи болесници, док мелодија машина за дисање одбројава сате и дане. Неко ће можда устати, а неко можда заувек утонути у још дубљи сан, сан из кога се неће пробудити. То је тренутак када корона односи још један живот, без обзира на пол и године, она је немилосрдни противник.
Батајница. Ковид болница. Ана Б. из Београда у њој је изгубила деду, који је имао 93 године. Неко ће рећи "наживео се", али не, није. Најмилијима он је драгоцен, потребан и заувек жив у сећањима и фотографијама.
- Најболније је то што је умро сам. Иако није био сам реално, ту су лекари, медицинско особље, остали пацијенти… али ми његови, нисмо били уз њега. Ми које је волео и који га волимо. Нисмо били ту да се поздравимо, да се загрлимо. Последњи сусрет са њим био је пре него што га је одвео санитет… - прича Ана, чији је деда преминуо од последица инфекције Ковид-19.
Људи које волимо не старе. Увек су нам потребни и када оду, остану трагови и сећања. Сазнање о губитку остаје урезано заувек.
- Та одсеченост нам је тешко пала. Нисмо могли да комуницирамо лично из неколико разлога, и наравно спознаја да је умро без да је уз њега неко близак је заиста болна чињеница - прича Ана.
Корона је показала своју немилосрдну нарав. И није исто као са другим болестима. Када се неко разболи од било које друге болести, посета је дозвољена, тренуци за разговор, подршку, утеху… Са ковидом, посете су забрањене. И то је оно што боли родбину оболелих.
- Информације о здравственом стању добијају се путем телефона. Запослени се јављају, дају информацију о пацијенту, то је довољно од тих људи који ко зна колико позива дневно имају. Али ја њему нисам чула глас. Он је у тим годинама када је мобилна комуникација немогућа, а како му се стање погоршало, све и да је имао телефон, нисмо могли да комуницирамо. Опет се враћамо на то, колико је болна та директна одсеченост у комуникацији. Када окрећете број, стрепите какву ћете информацију добити, па вам се у глави преламају мисли, да, биће добро, или не, не знам да ли ће успети, ова битка је тешка. То је јако болно - каже Ана.
Када неки пацијент премине у ковид болници породици се шаље телеграм о смрти. Често међутим, болна информација нађе пут до родбине и пре него што поштар донесе тужну вест. А онда, са кнедлом у грлу и сузама у очима кренеш пут ковид болнице да преузмеш ствари свог најмилијег.
- Ту нисам само ја. Ту су и други људи који су изгубили најмилије. Све нас повезује иста нит - туга због губитка. У црним кесама упаковане ствари, чекамо потврду, и добијамо информацију када је идентификација тела и где даље да идемо да преузмемо. Преминули од короне сахрањују се на посебан начин, не можете да их обучете већ су затворени у посебном улошку, а одећу стављате поред или преко њих у ковчег, што је такође болно. Као и све остало - прича Ана.
У ковид болници је као у кошници. Свако ради свој посао, спасава што се спасити да. Они са мање компликованом клиничком сликом су комуникативни и телефоном размењују поруке са најмилијима. Они који су на респираторима, они спавају неизвесним сном.
- Лекари и медицинско особље, људи раде свој посао најбоље што могу. Учинили су све и за мог деду, љубазни су, стрпљиви, али неко не успе да се врати кући. Апелујем на људе да се вакцинишу, поштедите се ове стрепње, овог мучења. Као прво измучићете себе болешћу, узнемирићете најмилије, и на крају, помозите и лекарима да они вама што боље помогну ако до тога дође. Мој губитак није једини, многи су изгубили своје најмилије, тешко је када бројите девети, десети, једанаести дан… када стрепите. У епидемији смо схватили једно, а то је да можемо да победимо ако смо јачи, а то можемо само јединством, ово није индивидуална борба - поручује Ана, чији је деда изгубио битку са короном 24. септембра.