МИ СМО ДЕЦА "ОЛУЈЕ": Потресне исповести познатих личности које су преживеле страхоте Изгона Срба из Крајине

Олуја / Извор: Фото: Profimedia.rs

"Деда ми је убијен почетком прогона у кући у Сонковићу код Шибеника"

Многобројне данас познате личности, међу којима је највише спортиста, нашле су се међу очајним избеглицама које су гледале само да извуку живу главу испод хрватских граната, метака, бомби и ножева. И данас се сећају најцрњих дана у животима и опроштаја од вољеног завичаја, одакле су заувек протерани.

"АМЕРИКА И ЦЕО ЗАПАД СТАЈАЛИ ИЗА ОПЕРАЦИЈЕ!" КНИН ПАО ЗБОГ СВАЂЕ КАРАЏИЋА И МАРТИЋА: Позадина акције "ОЛУЈА"!

"ВЕЋИ БРОЈ ОТПУСТА ИЗ БОЛНИЦЕ НЕГО ПРИЈЕМА": Гојковић нагласио да нема опуштање, мере су још увек на снази

АЛПИ НА ЈУГУ СРБИЈЕ: Врхове ове српске планине красе крда слободних коња (ФОТО)

Алекс Марић, кошаркаш: "НЕ ДАЈ БОЖЕ НИКОМ НАШЕ СУДБИНЕ"

Алекс Марић / Извор: МН Press

- Деда ми је убијен почетком "Олује" у кући у Сонковићу код Шибеника. Његови посмртни остаци ексхумирани су тек последњег дана новембра 2012. из заједничке гробнице на локацији Света Мара код Шибеника заједно са посмртним остацима још 31 особе. Ниједан рат не може да се заборави или да се пређе преко тога. Недајбоже ником да доживи оно што је мој народ доживео, да дели судбину моје породице, родбине, пријатеља... Јако ме љути када неки мисле да је то била шетња Срба кроз неку шуму. Као да се ништа није догодило, а Хрвати, као и светски медији, заборављају колико је хиљада Срба прогнано са огњишта или, још горе, колико их је убијено. Као да су Срби најгори на свету, као да смо ми сами криви за све што нам се догодило, а да против нас није нико. Као да нисмо људи, да немамо земљу, поштовање, веру, нацију, Србију - рекао је познати кошаркаш.

Милош Дегенек, фудбалер: "СУЗЕ НА ПРАГУ РОДНЕ КУЋЕ"

Милош Дегенек / Извор: МН Press

- Знам из прича родитеља, бабе и деде да смо девет дана ишли трактором. Тада смо имали само хлеб и млеко. Отац никада после "Олује" није отишао у Далмацију. Мене су двојица деда одвела у Орлић кад сам имао десет година. Кад сам отворио врата родне куће, почео сам да плачем иако сам био беба кад су ме однели одатле. Ваљда се то осети, све оно што су ми родитељи причали, како смо отишли, све оно што сам видео на снимцима, све је пробудило емоције у мени. Знам да су неке приче крајишких Срба много теже и болније од мојих јер има људи који су изгубили своје најмилије. "Олуја" никад не сме да се заборави! Никад! Треба да се сећамо, да је обележавамо. Ми Срби никад не смемо да одгајамо нашу децу да мрзе неки други народ. Ми то и не радимо. Играм за Аустралију, а за њену репрезентацију играју католици, муслимани, православци... Сјајно се слажем са свима - рекао је он.

"БРЕЗА ИЗРАСЛА ИЗ ЗИДА КРАЈ КОЈЕГ САМ СПАВАО": Баја Мали Книнџа

- Сетио сам се једног човека који је, кад су му говорили да је побегао, избегао, одговорио: "Не, ја сам демонстративно напустио територију". Моји родитељи су те 1995. године заувек напустили родни Губин, а доста мојих песама је остало и изгорело у запаљеној кући. Замисли да сам ја био неки пробисвет, будалетина, наркоман или пијанац неки, па све потрошио што сам стекао. Где бих ја примио родитеље, који су стигли у колони без игде ичег? Шта бих са оцем, који је мени спасао живот кад сам имао седам година. Ја сам њима купио плац, направио кућу, ово је, Недука, твоје.
Крај тих старих врата у Губину те ухвати сета, туга те убије, а неки понос је опет да си дошао ту тим степеницама, обраслим у маховину. Једна бреза је израсла из каменог зида у кући поред прозора где сам ја спавао кад сам био мали. Све почиње и завршава се у Губину, под Динаром - казао је познати певач.

Марта Дрпа, одбојкашица: "СЕЋАМ СЕ БОМБИ, ОМИЉЕНИХ, ПАТИКА, СТАЛНОГ ПОВРАЋАЊА"

- Имала сам шест година и била сам свесна да рат траје, бомбардовања нису била ништа ново за мене. Мама ме је одвела у купатило јер је тамо најсигурније, обукла ми фармерке, љубичасту мајицу и омиљене патике, због којих сам тих дана била сва битна, пошто нису имале пертле већ чичак, а принт Микија Мауса на њима остао ми је заувек урезан у памћење. Мајка ми је рекла: "Идемо у склониште", а ја сам мислила да ће бомбе престати да падају за који сат и ми ћемо се вратити у стан у центру Книна, изнад апотеке - сећа се она.

- Након неколико сати у склоништу стигла је вест да је Книн пао, да морамо да бежимо из града, где ко може... Мој отац, вечити патриота, који је био рањен, на штакама, у том моменту упорно је одбијао да идемо било где јер ко сме њега да истера из његове куће и слично. Срећом, мама је била паметнија. Не сећам се колико је трајао пут, знам да му нигде није било краја, сећам се колоне, врућине, жеђи, стараца на тракторима, деце која плачу. Сећам се да ми је константно било мука, да сам целим путем повраћала, а највећи проблем ми је био што сам повратила у бакину кухињску крпу јер бака је увек била педантна жена. Мислила сам како ће ме сигурно казнити због тог мог недела, несвесна чињенице да ми заправо идемо из домова у непознато, да се никад нећемо тамо вратити, да смо преко ноћи све изгубили. Имам пријатеље са свих страна бивше Југославије, никога не мрзим, никога конкретно не кривим, мени је само жао народа. И нашег и вашег и њиховог. Народа. Бесповратно уништених домова, уништених генерација, оних преживелих који никад више после рата нису заправо живели. Зато не желим да се овај злочин заборави. Јер бојим се, ако се заборави - десиће се опет - упозорила је она.

Милан Борјан, фудбалер: "ПАМТИМ ЗИДИЋ НА СТАДИОНУ ДИНАРА"

Милан Борјан / Извор: МН Press

- Живео сам преко пута стадиона Динара. Прескочим зидић и ето ме на терену. Мој отац је био голман, па сам и ја кренуо његовим стопама. Али мислим да сам га надмашио. После смо морали да избегнемо у Београд. Деда ме је одвео на тренинг Радничког. Тамо сам постао голман. Живео сам у блоковима, опасан крај. Ко зна како бих се провео у животу да нисам отишао у Канаду. Живео сам у Блоку 64, у којем је било много жестоких момака у то време. Сећам се да је моја породица предала документа за Канаду, Зимбабве, Америку и Аустралију. Отац је изабрао Канаду - рекао је голман.

Предраг Шупут, кошаркаш: "АКО СМО ЉУДИ, МОРАМО ДА ПРАШТАМО"

- Да ми је неко деведесетих рекао да ћу у будућности играти у загребачкој Цедевити, рекао бих да нема шансе да се то деси. Али, ето, видиш шта ти је живот... Иду дани, све се заборавља. Нисам хтео да размишљам о томе што сам избегао из Like и нисам променио веру. Мени мајка живи у Кореници, ту ми је и брат. А опет, од рата је прошло 20 година. Ако смо људи, морамо да праштамо. Поборник сам тезе да народ на овим просторима мора да живи заједно. Некако је то нормално јер су и у Србији и у Хрватској исти проблеми. Народ је незапослен, размишља само како да преживи - каже он.

ЕМОТИВАН ГОВОР СРПСКЕ ПОСЛАНИЦЕ У ХРВАТСКОМ САБОРУ

Посланица Самосталне демократске српске странке (SDSS) Ања Шимпрага одржала је емотиван говор пре неколико дана у Хрватском сабору, осврнувши се на искуство током и после "Олује".

- Сваке године у ово време дете проговара у мени. Сећање једне девојчице из колоне. Тог 4. августа 1995. имала сам тачно осам година. Наједном и небо је променило боју. Спарина је отежавала дисање, није слутило на добро. С руксаком за други разред основне школе била сам спремна за пут, пут који није имао име, пут који је водио ко зна где. Од Книна до Петровачке цесте преко Бањалуке, а отуд без стајања до Србије. Колона је била дуга, звук трактора и плач окруживали су нас. Последње комадиће хлеба поделила сам с родбином, тај мирис ме је пратио - рекла је Ања.

По доласку у Србију, причала је Шимпрагова, хтели су их послати у Ниш, али су успели да наговоре надлежне да их пусте у Београд, где су имали родбину.

- Пустили су нас до Новог Београда. Тада сам одрасла. За ту једну ноћ - поручила је Шимпрагова.
Она се с породицом вратила у Книн 1999. године. Како каже, тад су опет били крај своје реке и међу својим људима. Знала сам да су и моји вршњаци Хрвати прошли патњу, страх и морали ићи путем где није био њихов дом. Али сам исто тако знала да ће та иста деца с једне и друге стране једном сести за исти сто и договорити се да се више ниједном детету не украде детињство, право на срећу. Мали човек је увек тај који пати, ко се ништа не пита - рекла је она.

Крвави напад на Благу Марију: Језива хронологија етничког чишћења Срба у злочиначкој акцији "Олуја"