НОВА БОЛЕСТ ЗАВИСНОСТИ КОД ДЕЦЕ: Ако видите ОВЕ СИМПТОМЕ хитно водите дете лекару!

То су људи опасно заробљени у виртуелном свету и само им љубав и породица могу помоћи.

И док се у Србији о проблему зависности од видео-игрица тек помало загребе онда када у медијима изађе информација да је неко због те опседнутости себи одузео живот, у јуну прошле године Светска здравствена организација (СЗО) класификовала је зависност од компјутерских игара као болест. Тиме је недвосмислено потврђено да, иако на први поглед безазлене, видео-игре могу уништити животе баш попут наркоманске зависности.

Зависност од игрица врх је леденог брега, али ће за неколико година представљати изузетно велики проблем, упозорава др Ивица Младеновић, начелник Клинике за болести зависности Института за менталне болести у Београду и шеф дневне болнице у којој, између осталог, леже и они неспособни да самостално контролишу своје пориве када су у питању видео-игре.

- Од великог је значаја то што је зависност од видео-игара класификована као болест зависности. СЗО сада даје период од четири године да се све то ратификује и прихвати, али и да се створе предуслови у виду кадрова, организације и свега осталог. Јер, када имате нову болест, онда морате и да обучите лекаре, али и створите услове где ће се та болест третирати - каже психијатар Младеновић, који је са колегом др Гораном Лажетићем написао јединствену књигу из ове области "Изгубљени у виртуелном свету - Зависност од интернета и видео-игара", која садржи и терапијски приручник.

Српским медијима недавно је одјекнула вест да је дечак (12) из Београда, који се убио скоком из стана, наводно као један од разлога самоубиства у свом опроштајном писму навео и то да му је мајка забранила да игра омиљену видео-игрицу. Стручњаци упозоравају да су управо то године када су млади најподложнији овој пошасти.

- Институт има Дневну болницу за младе зависнике и у последњих годину дана имала је око 15 хоспитализованих пацијената, углавном су то била деца узраста од 12 до 18 година - прича др Младеновић.

Узнемирујућа чињеница за сву ту младу децу је то што, како би се посветили видео-игрицама, занемарују друге обавезе, а чак 30 одсто њих запоставило је учење до нивоа одустајања од даљег школовања након завршене основне школе.

- Све ово што се дешава је врх леденог брега, сада долазе на наплату, односно на лечење оне генерације које су с том причом кренуле пре неких 10-15 година, када је био тај "светски компјутерски бум" - каже др Ивица Младеновић.

Како каже, о видео-игрицама највише су зависна деца од 10 година па навише.

- То су године када је зависност од видео-игрица најзаступљенија и иде до неке навршене 25. године. Суштински, проблем је у чињеници да млади који нам сада долазе на лечење с том причом кренули су пре десетак година. Ви већ сада имате децу од две-три године којима је прва играчка таблет рачунар или мобилни телефон. Они не знају за другачију реалност, осим за реалност уз виртуелни свет видео-игрице - упозорава др Ивица Младеновић.

Човек је социјално, друштвено биће - има потребу за дружењем. Међутим, чак и групне видео-игрице човека, колико год то звучало парадоксално, дистанцирају од других људи.

- Без обзира на то што постоје игрице које у исто време може играти заједно више играча, не значи нужно да су они у контакту. На те друге људе зависник гледа као на персоне које му помажу да ужива у својој игрици. Дакле, причамо о социјално изолованим особама - појашњава психијатар Младеновић. А ако је социјално изоловано, дете губи емпатију без које практично више није у могућности да комуницира са остатком света. Проблем постаје опипљив када човек схвати да се у класичној психијатрији на изолованост од остатка света гледа као на психозу или лудило.

- Сходно томе, ми условно можемо да кажемо да цела та прича води у нешто што може да буде лудило. Јер ако неко дигне руку на себе, то је заправо еквивалент лудила. Тако да кроз ову причу врло лако се види како се проблем креће од социјалне изолације, преко губитка емпатије па све до лудила - упозорава др Младеновић.

Изоловани, без хуманости, на граници да живе искључиво у виртуелном свету, запостављају активности које су уобичајене (било да је то школа, дружење са другима), док је једини вид размене информација са другом особом могућ само у контексту разговора о новим технологијама, врстама видео-игара. Ово би у начелу биле основне карактерне црте особе зависне од играња видео-игрица.

На бихејвиоралном плану профил зависника се такође показује и преокупираношћу свим садржајима који су везани за игрице.

- Зависници су обично заљубљеници у један тип игрице и ту су перфектни, то постаје њихов живот. У ситуацији када не играју видео-игрице, они размишљају о новим тактикама, како да добију нова техничка помагала... И када нису на интернету, они су мислима у тој причи - каже др Младеновић.

Осим психичких, неконтролисано играње видео-игара изазива и бројне телесне последице као што су: синдром карпалног тунела (бол и укоченост у рукама и зглобовима), напрезање очних мишића, синдром сувих очију, болови у потиљку, врату и леђима, метаболички поремећаји (дехидрација, потхрањеност, гојазност), главобоље...

- У литератури стално срећемо да ти млади људи завршавају на Ургентном центру због тога што забораве да једу, да пију, нема уноса минерала и других основних елемената. Тада долази до колапса, губитка свести, епилептичних напада, проблемима са срцем... Јер то су ситуације када по неколико дана, без спавања, без јела играју видео-игрице - упозорава психијатар Ивица Младеновић.

Овде се такође може причати о хроничном стресу који, понекад неприметно, води у депресију.

- Зависници су увек на јако високом нивоу програмираности свог тела како би могли да изађу у сусрет свим захтевима видео-игрице. Та деца су под стресом, који их затим води у депресију. Међутим, много већи проблем је идентитет. Деца по дефиницији немају идентитет. А како настаје идентитет? Настаје на тај начин што се деца прилагођавају, односно уче по моделу родитеља истог пола. Следећи ниво је да се учи по моделу који сервира друштво, вршњачке групе и школски систем. И наравно, после 18. године се то заокружује и постоји период сазревања - појашњава др Младеновић.

Ова деца су обично мирна, повучена. Личност те деце је таква да су они потпуно дислоцирани, одсечени од реалног света и на први поглед они су мирни. А мирни су до нивоа када им одузмете то шта је њихова личност (у овом случају видео-игру). То у пракси значи "мени је добро док је све потаман", а када тог задовољства нема, онда не могу да се исконтролишу. Тако функционишу деца, тако функционишу адолесценти и зависници. И управо зато је зависницима стално потребна нека супстанца или видео-игрица.

Као што је већ на почетку приче речено, зависници су углавном млади људи који су одустали од школовања. Питање које се неминовно током нашег разговора намеће је - где су родитељи?

- Врло је једноставно, родитељи раде. Имамо једну ужасну ситуацију у друштву да је приоритет радити. То није нормално. Све развијене земље иду с варијантом од четири радна, а три слободна дана, само се код нас пропагира да је нормално радити седам дана у недељи - каже доктор Младеновић.

Постоји још једна ствар која је забрињавајућа, а то је да се код већине деце која су напустила школовање углавном ради о растуреним браковима и где један од родитеља, углавном мајка, преузима улогу да живи са децом. У целој овој причи, ако зависници немају заштиту система, а нажалост немају, као превенција и решење остаје једина могућност - породица.

Ми не можемо да се ослонимо на те младе људе, незрели су, немају довољно искуства, немају своју личност. Дакле, њима је потребна подршка породице.

У ситуацији када дође до сценарија "или ми купи мобилни телефон који подржава то и то или се ја убијам", то је већ готово. То значи да је пропуштена прича пре пет до десет година. Е сада, ту је веома важна прича о превенцији. Имамо два типа превенције - специфичну и општу - појашњава др Младеновић.

Специфична превенција би у овом контексту била забрана, цензура видео-игрице која има агресивне садржаје. Други део је везан за нешто шта је општа превенција. Општа превенција би у овом случају подразумевала да ако некоме одузмете видео-игрицу, таблет, ви морате нешто заузврат да му дате.

- Ако му не дате, настаће јако велики проблем јер сте му узели део идентитета, а ништа му нисте дали. Поставља се питање шта то може да се да. И увек је једини одговор топлина, пријатељство, хуманост, односно породица. У ситуацији када ми имамо растурену породицу и када се систем труди да растури породицу максимално, онда смо у једној шизоидној ситуацији - да немамо излаз - сматра др. Младеновић.

А да не би дошло до лупања главом о зид због пропуштене прилике, потребно је отворити четворе очију и реаговати већ на први знак да се с дететом нешто догађа.

- Мој предлог је да се иде са нечим што је друштво давно проценило и видело као корисно, код деце су успех у школи и социјална активност најбољи индикатори како нешто функционише. Ако родитељ види да детету опада успех у школи, то је већ та црвена сигнална лампица. Ако види да се изолује, да нема другаре, мора што пре реаговати - саветује психијатар Младеновић.

Други кључни критеријум је социјална изолација.

- То су већ изузетно битни критеријуми... Када дође до нивоа да дете не реагује на родитеља, да родитељ не може више ништа, онда ми преузимамо. То значи да је дете већ дебело заглибило - то је управо она ситуација када му одузмете видео-игрицу, а дете реагује апстиненцијалним синдромом - упозорава Младеновић.

Опште познато је да наше цивилизације нема без љубави, односно без мушко-женског односа. У случају зависника од играња видео-игрица, чак и основни, сексуални нагон, остаје у магновењу.

- На овај начин, ви дајете деци нешто што је много привлачније и од сексуалног нагона. А сексуални нагон је нешто шта је природа уредила да буде најпривлачнија да би се људи размножавали. Ви сте сада деци утрапили нешто где они постају бесполна бића, не постоји сексуални нагон, а врхунац ужитка је да побеђујете у видео-игрицама - упозорава др Ивица Младеновић.

Константно вишегодишње играње видео-игрица код деце резултира тиме да они ту игру препознају као део себе. Невоља настаје онда када то покушате да им одузмете.

- Адолесценти свој "идентитет" не дају до нивоа да су, ако осете да им се угрожава лични иднетитет, спремни да неког убију због тога, или ако се нађу у ситуацији да су немоћни, да се сами убију због тога. Када детету побате то да одузмете, његов живот више нема сврхе, то је губитак животне филозофије... Е сада се поставља питање како смо ми то дозволили као цивилизација да нам то постане суштина живота - пита се др Младеновић.