"Мој тигар је ипак преживео "Олују" и чекао ме" Ово је прича о једној младости, тужној прошлости и будућности која и данас боли
"Олуја" колона дуга 26. година која се и дан данас памти.
Четврти август, дан који је променио многе животе. Променио, а нека чак и однео, заувек. Четврти август, акција "Олуја", годишњица, ни мање ни више него обележавање 26. година од стравичног агресорског чина Хрвата над Србима...
Шта још рећи, шта додати што се ових 26. година није рекло, казало и показало, зар не? Чију још бол, тугу, јад и беду поменути, а да већ није поменута...?
Постоји, постоји још једна трагична људска прича која није остала испричана, за коју људи још нису чули, а која је вредна помена!
ХРОНИКА РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА - ФРАЊО ТУЂМАН: Ко је Титов пропали генерал који је своје снове остварио протеравши ЧИТАВ ЈЕДАН НАРОД
Прошло је 26 година, Србија не заборавља жртве, али храбро чува мир: Шта сада кажу српски политичари - БРЕМЕ "ОЛУЈЕ"
НЕ ЗАБОРАВЉАМО "ОЛУЈУ"! Код нас дан сећања на страдале и прогнане, у Хрватској прослава - шта је Србија изгубила?
Исповест М.М. која је хтела да остане анонимна, а да ипак подели своју тугу и бол за родним местом, за Србом, за својим домом, за домовином, родном кућом, игралиштем, двориштем, детињством, успоменама на оца, мајку, старијег брата, своје успомене... са свима онима који су исту судбу доживели, проживели и преживели.
Ово је прича М.М., прича једне сасвим обичне жена која се и дан данас враћа у свој Срб, враћа се у своју домовину, враћа се свом плавом небу, јер лепшег плаветнила још није видела, зеленој шуми и бистрој реци поред које једино осећа мир.
- Била сам те среће да осам дана пред "Олују" покупим дете, седнем на аутобус и одем из Срба. Мени су сви остали у Србу и родитељи и брат. Сви моји избегли су на дан "Олује". Мој тата је тога дана сео на трактор и ставио све укућане, и маму, и комшију, а из куће су понели само оно мало ствари што су могли, што су стигли и што се могло понети - прича своју причу М.М. дрхтавим гласом и наставља:
- Они су ишли преко Осредака, на Трубар, на Острељ и тим делом су ишли све до Београда трактором "ИМТ 539", све до далеког Београда - наставља М.М.
Чувени трактор из "Олује" преживео је до дан данас. Још увек се користи, сада је добио и прикључне додатке, брат М.М. га користи као да се ништа није догодило - а све се догодило!
Прича нам М.М. да од момента када су кренули у ту дугу и трагичну колону није имала никаквог контакта са њима све до Бањалуке када је отац успео да нађе неки телефон преко којег се јавио да су живи, здрави и да иду према Београду. То је био један једини контакт - парадоксални контакт - срећа и туга испреплетани у исто време.
- Комшиница која је кренула са њима, која је са собом носила бебу стару шест месеци, она је путовала са њима, а моја браћа су пошла са тетком и они су последњи изашли из Срба... После њих остала је само пустош, само стока напуштена, напуштене куће, огромна туга и јад - објашњава М.М.
Говори ова жена сетним гласом да се и дан данас најежи када се сети те "Олује" пре 26 година.
Када су родитељи стигли у Београд пропада цео свет и тек тада креће права "мука" и "борба". До тада имаш један циљ, јасан. Извући себи и другима живу и здраву главу, а за остало ћемо полако, међутим, када се до тог циља, срећном судбином дође, следи прави пакао... Без родне куће, без дворишта, без твог парчета неба и земље... Где ћеш, куд ћеш и коме ћеш?
- Када су стигли у Београд, ми смо родитељима морали да изнајмимо стан у Борчи. Ту су они одсели једно време, након тога су прешли у Бановце, ту су били у кући једној док нисмо успели да сами сакупимо новац и купимо кућу у Новој Пазови. Они су убрзо после тога из Нове Пазове отишли за Енглеску и остали горе где су се и разболели од силног стреса и свих мука које су их задесиле - прича М.М. и додаје да су здравствену помоћ нашли само у овој земљи, ни у Србији ни у Хрватској нису наишли на помоћ, лекарску негу и подршку и поред шока који су проживели и доживели.
- Тата је остао без ноге, био је сећераш, мама је имала реуму и притисак, она је још из Срба отишла болесна. Касније је отац преминуо, мада смо успели да га пребацимо овде и да га сахранимо, док ми је мајка и дан данас непокретна. Са друге стране, брат ми се вратио у Срб, има сада овде и кућу и стоку, и краве и овце и све. Успео је да реновира кућу и то је предност и радост сада - рекла је М.М. и додаје да и поред њеног брата у Србу данас има и нашег становништва, има и школа и деце по школама али није то оно што је некада било.
- Имамо и две дивне учитељице, има и ђака, негде има четворо, негде петоро ђака по одељењу, али најбитније од свега је да опстаје и школа, и да има неку функцију - прича М.М. и наглашава да се то не може поредити са оним што је било пре.
- Наш Срб имао је и фабрике и раднике, и школе и паркове и дечији жагор и плач и свега. Ми смо га звали "Мали Париз". Ми смо се у "Мали Париз" вратили први пут 1998. године и ништа нисмо затекли, све је било порушено, спаљено, права пустош поготово наш део. Граната је тада ударила у нашу кућу и све се запалило. Тако је брат дошао и постепено градио и поново правио све изнова - прича М.М.
Поделила је она и своје искуство, своје емоције и доживљај када је први пут дошла у Срб рекавши да је осетила само страх и језу, тешка осећања и тугу и радост. Радост што си дошао кући, али жал зато што више ништа немаш.
- Има кућа, боре се људи да ово место оживе, али то иде јако тешко. Има пар кућа, шуме се све више спуштају до насеља и зато је велика туга око срца. Ми ћемо и умрети, а туга око срца остаће у нама.
М.М. препричава и сећа се и свог детињства, и трактора и свог маленог "тигра" који је из Енглеске 1990. године пропутовао све до Београда, из Београда у Срб, преживео и "Олују" и пушке и меткове... И сав бес и расуло, и преживео, сачекао је.
- Када ме је мајка питала шта да мени понесу, ја сам рекла "Само мог тигра". Он је преживео свашта са нама, и само сам њега хтела, међутим, нису успели да га понесу. И дан данас када ме неко упита "шта ти је највећа жал?" ја кажем и куће, и људи и Срб, али мог тигра ми је највише жао - прича М.М. мало кроз смех, мало дрхтавим гласом, скоро па кроз сузе.
Међутим, имао је тигар дуг век животни, када се брат М.М. вратио у Срб, нашао је у близини реке тог маленог храброг тигра који је као по команди чекао своју другарицу из детињства, са метком у глави, која данас обележава 26. година бруталне агресије над својим народом у Хрватској, пати, али се и радује што има и то мало сачуваног на неке лепе дане, дане њеног детињства и једну сачувану успомену која ће се вечно памтити и препричавати.
Сада када се врати својој домовини, враћају се само осећања туге, сете, језе... Осећања да више нема твога друштва, твојих вршњака, нема твог старог Срба.
- Имамо прелепи извор Уне, имали смо део под небом овим који је био богат и шумом, и реком, и школама и здравством... А остало је ништа, туга и јад. А када се ближи тај август, ближи се и језа и сећање које у тишини носимо - прича нам она и додаје сетно да се сви теше оним добрим старим "виша сила, морало је тако да буде, али биће нам боље".