ПЕТИ ОКТОБАР ЈЕ МРЉА НА ОБРАЗУ СРБИЈЕ: Запалили Скупштину Србије, као нацисти Рајхстаг
“Петооктобарски првоборци“ су из здања парламента крали чак и – фотеље, пепељаре и лустере.
На данашњи дан 5.октобра 2000. године Скупштина Србије била је у пламену. Запалиле су је присталице ДС, ДСС и осталих досовских странака, које су, на позив својих политичких лидера Ђинђића, Коштунице, Веље Илића и сличних, насилно упале у зграду парламента.
ГРАЂАНИ СУ ПРЕСТРАШЕНИ: Сцене из Вашингтона подсетиле на пети октобар у Београду, ситуација никад напетија
Након 18 година Запад хоће опет да РУШИ ВЛАСТ: Вучићу спремају нови ПЕТИ ОКТОБАР
"ПРОТЕСТИ ОПОЗИЦИЈЕ ЋЕ УЋИ У ИСТОРИЈУ БЕШЧАШЋА" Вучић: У БиХ нико није тражио оставку Бећировића након трагичног убиства
Било је то први пут после 27. фебруара 1933. године, када су Хитлер и нацисти запалили Рајхстаг,државни парламент Немачке у Берлину, да у Европи поново гори зграда неког парламента.
Само две стотине метара даље горела је и зграда државне телевизије. И њу су запалили досовски пиромани. Који су улазна врата развалили багером!
У згради парламента активисти досовских странака, које су (по каснијем признању појединих лидераДОС-а) предводили за ту прилику регрутовани најозлоглашенији београдски, чачански и новосадски криминалци (а њихову ударну песницу чиниле су убице и наркодилери из Земунског, Сурчинског и Ветерничког мафијашког клана), запалили су просторије у којима су се налазили гласачки листићи са управо одржаних избора.
Са листићима су изгорели и докази да Коштуница није изабран запредседника Југославије. Јесте освојио знатно више гласова од Милошевића али не и потребну натполовичну већину.
Па се, по закону и тековинама парламентарне демократије, морало ићи на ново гласање. А Ђинђићу идруштву није било ни до закона, ни до демократије а камоли до понављања избора.
Била је битна власт. По сваку цену. У складу са чувеном изјавом тадашњег лидера ДС: коме је до морала, нека иде у цркву.
Док су преко насилно заузете телевизије Ђинђић, Коштуница, Динкић и остали лидери и лидерчићи (у тој папазјанији од коалиције је било толико странака, странчица и лидера да једни другима нису знали ни права имена) ликовали да су Србију ослободили од диктатуре, припадници мафијашких кланова и београдски џепароши су Скупштину Србије ослобађали од историјских књига и докумената,
уметничких слика, таписерија, компјутера...
“Петооктобарски првоборци“ су из здања парламента крали чак и – фотеље, пепељаре и лустере.
Полицајце који су само радили свој посао и, без испаљеног метка, покушали да спрече њен упад у парламент, досовска руља је разоружала, ишамарала, отела им униформе и скинула у доњи веш.
Исто то је учињено у полицијској станици Стари Град, у Мајке Јевросиме, из које су досовци украли више од 300 комада оружја. Од пиштоља до пушкомитраљеза.
Како су у својим каснијим исповестима признавали и поједини лидери ДОС-а и припадници клана, већи део оружја је пребачен у Стари двор, где су га организатори државног удара предали својим
саборцима из организованих криминалних група. Највише Душану Спасојевићу Шиптару, његовом Земунском клану, Љубиши Бухи Чумету, његовом Сурчинском клану, Ненаду Опачићу и његовом Ветерничком клану.
Касније, док су се поједини лидери ДОС-а, опијени преко ноћи стеченом моћи, уз томпусе и виски, излежавали у мафијашкој бази у Шилеровој, тим оружјем је по београдским улицама сејана смрт.
Убијено је више десетина људи.
Део оружја је употребљен и истог дана. Лидери ДОС-а, са аутоматским пушкама у рукама, насилно су упадали у Народну банку, Царину и друге државне институције. Све у име демократије.
Пети октобар је био дан насиља. Сумрак Србије. Тамна мрља у историји њене парламентарне демократије, тамна као црни дим који је тог дана куљао из зграде државног парламента.
Како су 5. октобра, као чопор вукова кад упадне у тор са овцама, опустошили изборни материјал, државни парламент, државну телевизију или полицијску станицу, тако ће у наредним годинама
опустошити привреду Србије.
У приватизацији коју су спровели, у којој су себи и својима будзашто продали стотине предузећа, више од 400.000 радника је са радних места избачено на улицу.
Дуже од две деценије, а посебно на годишњице пљачке и пироманије, лидери опозиционих странака гласно јадикују што није било такозваног „шестог октобра“.
При чему мисле на политички линч социјалиста, радикала, садашњих напредњака...Рачунају, да су их тада похапсили и забранили да се баве политиком, Србија би још увек била њихов плен.
У том жалу предњаче Радомир Лазовић, Мариника Тепић, Небојша Зеленовић и други екстремисти, експоненти натовске политике.
А неки од њих и добро плаћени агенти западних центара моћи и обавештајних служби.
Који су више пута, последњи пут пре неколико месеци, брутално злоупотребљавајући масовна убиства у основној школи у Београду и у селима код Младеновца, покушали да понове 5. октобар.
И са Александром Вучићем заврше на сличан начин као са Слободаном Милошевићем.
Као ни више пута пре тога (три неуспешна покушаја насилног упада у Председништво Србије, два насилна покушаја заузимања Скупштине Србије, упад у државну телевизију са моторним тестерама...), нису успели да своје присталице уведу у парламент и на силу преузму власт у Србији али су успели да на седницу парламента унесу зурле и таламбасе, пиштаљке, трубе и звучнике и, све уз скакање по скупштинским клупама, заборавне грађане подсете и ко су, и шта су и која их је политика изнедрила.
И шта је био 5. октобар 2000. године. И шта су његове тековине.
Од поменуте пљачкашке приватизације, преко (за сваког у ком има макар трунка националног достојанства) понижавајућег изручења Слободана Милошевића, са лисицама на рукама, на највећи национални празник Видовдан, у хашки затвор, да тамо буде убијен (Србија је тако постала прва земља која је свог председника изручила неком страном суду), до срамног јавног стрељања Зорана Ђинђића, тада премијера, пред Владом Србије, од стране припадника Земунског клана, уз евидентно учешће или бар прећутну сагласност неких његових политичких сабораца.