ПОЗДРАВ СА РТЊА: Планина мистике и природне лепоте! (ФОТО)
Са Ртња, као и са сваке високе планине, пуца леп поглед. У подножју се, као на длану, види градић Бољевац, с друге стране периферија Соко Бање. Сврљишке планине и Миџор, највиши врх Старе планине, изгледају на дохват руке.
Касно увече зове ме Дејан Павковић, власник мотела Крњево, на ауто-путу Београд – Ниш. Уз Срећка Рађеновића и Дејана Писаревића, мој сапутник са последњег успона на Кајмакчалан и посете војничком гробљу Зејтинлик у Солуну. Пита да ли сутра имам каквих неодложних обавеза. Немам. Предлаже да се сутра пењемо на Ртањ, планину између Соко Бање и Бољевца. Можда не најпознатију али свакако најмистериознију српску планину. О чијој мистичности се стално испредају нове приче.
ДАЧИЋ ОТКРИО: Срби евакуисани из Вухана, Француска предвидела карантин од 14 дана!
СПАСАВАЊЕ СРБА ИЗ ВУХАНА: Четворица наших држављана у карантину на Азурној обали ЈЕДАН НИЈЕ ХТЕО ДА СЕ ЕВАКУИШЕ
Прихватам предлог и консултујем пријатеља Гугла. Да се информишем шта су о планини и стазама до њеног врха записали планинари који су је већ походили. Свезнајућа друштвена мрежа вели да је Ртањ висок 1.565 метара, да је висинска разлика од подножја до врха већа од 1.100 метара, да до врха воде четири стазе, практично са сваке стране света по једна а да посетиоци најчешће користе ону чији је почетак у селу Ртањ. Прочитах и да просечан успон траје три и по сата, силазак отприлике толико.
Из Велике Плане крећемо ујутро у пола осам. Време као да смо га наручили. Јуче је било облачно и магловито, данас на небу нема ни једног облака. Ауто-пут напуштамо код Параћина и скрећемо према Зајечару. Добрим коловозом, на којем нема нити једне рупе, крај села Извор и прелепог манастира Свете Петке, пењемо се на превој Частобродица, са којег пуца поглед на Ртањ. Који се простире правцем исток – запад, паралелно са саобраћајницом.
Северна страна планине, до саобраћајнице, подсећа на зид. Само неколико десетина метара од своје највише ивице планина се обара скоро окомито. Као да је неко одсекао и склонио једну половину планине. Од врха до самог подножја углавном огромне камене литице. Које делују и величанствено и застрашујуће. Страна је осојна, овде сунце зими допире само у предвечерје, па танак снег још није окопнио. Температура седам испод нуле. Литице ту и тамо обрасле четинарским и листопадним дрвећем.
Крај села Криви Вир и кроз село Луково стижемо до Мирова. Код етно-хотела "Ртањ Балашевић", преко пута којег су мештани подигли лепу цркву, озидану каменом, скрећемо десно, према селу Ртањ. Добрим али уским путем, пуним кривина, због којих треба возити полако, стижемо у село. На првој раскрсници скрећемо десно до хотела "Рамонда".
Лепо и модерно здање, рецепционарка још лепша и модернија. Каже да смо на добром путу. Аутомобилом можемо још неколико стотина метара напред, до „светилишта Врело“. Неколико десетина метара десно од пута, у шикари, кроз коју води стаза, постављена је степенаста гранитна пирамида, мале висине, са натписом: "Врело – благотворно за здравље ако се ту борави до 20 минута, два дана у низу, са могућим понављањем за 15 дана".
Место је пронашао и обележио академик Јован Давидовић а званично прихваћено мерење јачине зрачења измерио је међународни тим који је предводио Саша Нађфеји. И пре и после њега научници из земље и иностранства утврдили су да је место помало необично и да ту човек вероватно може да се „напоји“ позитивном енергијом. Под условима описаним на пирамиди.
Са овог места и врх Ртња стварно изгледа као огромна пирамида. Много више него брдо код Високог у Босни, које су тамошњи "стручњаци" прогласили за пирамиду дело људских руку. Истине ради треба рећи да је било и „научника“ који су и на Ртњу вршили истраживања са циљем да утврде да ли је настао природним или вештачким путем. Што је само још један доказ да шарлатана има на све стране.
Није ни чудо што, због изгледа, Ртањ сврставају међу светска чуда, као ремек дело природе. Од 3662 врсте биљака колико них постоји у Србији на Ртњу их расте око 700. Стручњаци кажу да на планини и око ње живи и 45 одсто укупног броја птичијих врста које постоје у Србији. Овде се налази и велико ловиште, у којем од крупне дивљачи обитавају јелен лопатар, муфлон, срна, дивља свиња, вук, лисица и јазавац. Пре две године држава га је прогласила Специјалним резерватом природе.
Обувам гумене опанке "пироћанце", са којима сам два пута "освајао" Кајмакчалан, по једном Карпате, Малован, Виторог... Скидамо вишак гардеробе. При успонима на планину, посебно зими, најважније је не знојити се. Јер кад сте мокри а "пробије" вас хладан ветар, загарантована је прехлада. Иако нисмо доручковали договарамо се да не носимо храну. Само пола литра воде и пола литра ракије.
Полазимо у 15 до девет. Стаза је довољно широка за комотно пешачење, утабана и добро обележена. Немогуће је залутати. Испочетка води кроз шикару, касније кроз шуму. Високу букову шуму која на појединим местима наличи на бојишницу на којој се одиграла велика артиљеријска битка. Пре неколико година прво ледена киша, а затим ветар су поломили или оштетили већину стабала. Због тога је шумарство на појединим површинама извршило голу сечу. А тамо где није, пејзаш руже стотине поломљених стабала.
После 700-800 метара хода почиње нагли успон. Иако је минус пет степени, скидамо јакне. Лево од стазе зид од стена, дугачак неколико стотина и висок неколико десетина метара. Створено за фотографисање. Испод њега сва шума посечена. Након тог првог успона, где на дужини од неких 200-300 метара савлађујете висинску разлику већу од 100-150 метара, нема већих успона све до подножја главног планинског врха, са именом Шиљак. Стаза води кроз честар, прошаран танком снежном покорицом, али на самом путу нема ни леда, ни снега, земља је измрзла и сува, гране уклоњене, па се крећемо комотно.
После неколико километара лаганог пешачења, излазимо из шуме и растиња и избијамо на јужне падине Шиљка, које су прекривене густим тепихом пожутеле траве, ишаране камењем и врло ретким и усамљеним растињем. Ту и тамо зелене се жбунови чувеног ртањског чаја. До врха најлакше можете утабаним планинарским стазама, које кривудају уз стрму страну. Али уколико баш желите да се изложите напору, па да следећег дана због упале мишића не можете да ходате, можете ударити и право према врху.
Налазимо се у заветрини, сунце угрејало, па је овде температура већ изнад нуле. Дејан коментарише да сад енергију црпемо из четири извора: сунца, Ртња, пешачења и ракије. Док се пењемо, време прекраћујемо отискујући камење низ стрмину. Надмећемо се чији ће се камен даље откотрљати.
На врх Шиљка стижемо у 15 минута до подне. Пешачили смо три сата. Што значи, ко је у доброј кондицији а жури може да се попне за два сата. На врху дува јака ледена бура, која "пробија".
Сам врх је притиснут зидином, на којој се налази дрвени крст. Неко је оставио српску заставу, па своју не вадимо из транспортне вреће. Зидине су остаци православне капеле посвећене Светом Ђорђу коју је 1935. и 1936. године подигла Јеврејка Грета Минх, у знак сећања на свог трагично страдалог мужа Јулијуса. Који је по једној верзији извршио самоубиство у Београду а по другој убијен у добро испланираном злочину. Камен за капелу је на планину допреман на магарцима.
Минхови су били власници параћинске фабрике штофова а касније су отворили рудник угља у подножју Ртња. Испоставило се да је угаљ првокласан, па се рудник брзо развијао. У најбоље време запошљавао је 550 радника и 15 чиновника. Највише је било Срба али и Немаца, Мађара, Чеха и Аустријанаца. Рударско насеље Ртањ је 1929. године бројало преко 2.000 становника. Занимљиво је да је насеље имало парк са 150 врста дрвећа и украсног шибља, вештачко језеро и ружичњак.
Након затварања рудника 1968. године људи су почели да одлазе у потрази за послом а капела се нашла на мети трагача за брзим богаћењем. Наиме, у народу је постојала прича да су Минхови у њеним темељима закопали злато. Светиња је дефинитивно разорена 1992. кад су је вандали, у потрази за златом, у неколико наврата минирали динамитом.
Почетком овог века више пута јављала се иницијатива да се капела обнови али за сад се све завршило на постављању дрвеног крста, намењеног вери православној и породици Минх.
Виде се Копаоник, Авала, Сува Планина...а кад је добра видљивост и Шар планина. На Шиљку смо се задржали пола сата. Уз обавезно фотографисање и телефонирање. Где да се данас, у ери мобилних телефона, попнеш на Ртањ а да не позовеш пријатеље и похвалиш се да си се успео на "мистичну" планину.
У силаску срећемо младића и девојку. Он из Ниша, она из Литваније. Упознали се на Малти, па дошла да види Србију. Изненадили смо је добрим познавањем литванске кошарке. Након помињања Сабониса, Јанаукаса, Јасикевичијуса, Кртијантиса и Шишкаускаса она је нас изненадила са неколико добрих гутљаја шљивовице. Толико да сам ја оправдано изразио сумњу да је ипак у питању Рускиња.
Уз лепо време, темпаратура на јужној страни Шиљка била је достигла десетак степени, за два сата лаганог хода спустили смо се у подножје планине. Планине која необично изгледа и због тога привлачи пажњу, која има изузетно богату флору и фауну, али која свакако не спада међу најлепше српске планине.
СПАСАВАЊЕ СРБА ИЗ ВУХАНА: Четворица наших држављана у карантину на Азурној обали ЈЕДАН НИЈЕ ХТЕО ДА СЕ ЕВАКУИШЕ
ДА ЛИ ЈЕ БЕЗБЕДНО ПРИМАТИ ПАКЕТЕ ИЗ КИНЕ? Ево шта каже Светска здравствена организација
НАЈНОВИЈИ ЛЕКОВИ СТИЖУ У СРБИЈУ! Савремене терапије за РАК ПЛУЋА, ХЕПАТИТИС и МЕЛАНОМ ускоро доступне пацијентима
ШТА ТАЧНО КОРОНАВИРУС РАДИ ЉУДСКОМ ТЕЛУ? Не напада САМО ПЛУЋА, постоје ТРИ ТЕОРИЈЕ о настанку ОПАКЕ ПОШАСТИ
