"РАЖАЊСКЕ ЦРЕПУЉЕ" УПИСАНЕ У НАЦИОНАЛНИ РЕГИСТАР: Ова информација је највише заболела мештане Рујишта, ево због чега! (ВИДЕО)
Без црепуља у којима се на огњиштима пекао хлеб, пре 200 година није могло да се замисли ниједно домаћинство.
Данас, оне су раритет, а највише их, за припремање хране, користе етно-кафане које држе до угледа.
КРИМИНОЛОГ ОБЈАШЊАВА ПОСЛЕ УЖАСА НА НОВОМ БЕОГРАДУ: Ево како се жене могу одбранити од манијака СИТНИШЕМ И КЉУЧЕВИМА (ВИДЕО)
ВЕЛИКО ОТКРИЋЕ: Код Шапца откривени остаци светилишта из КАМЕНОГ ДОБА (ФОТО/ВИДЕО)
ЛЕПОТИЦА КОЈА МАМИ ТУРИСТЕ И НОЋУ: Чувар православља усред Кладова - црква Светог великомученика Ђорђа (ВИДЕО/ФОТО)
Сваки део Србије имао је своје мајсторе-црепуљаре, а на југоистоку Србије то су били мештани села Рујиште код Ражња, где се овај занат очувао до дан-данас. А, да би опстао, локална самоуправа и Туристичка организација Општине Ражањ, уз помоћ стручњака из Београда, успели су да га упишу у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије под називом "ражањска црепуља". Баш та формулација заболела је неке мештане Рујишта, сматрају то неправдом коју су намерни да исправе ако треба и на суду.
- Ражањске црепуље које се израђују у Рујишту, тако најпрецизније гласи назив уписан на листу нематеријалног културног наслеђа Србије - појашњава др Биљана Ђорђевић Богдановић, из Народног музеја Србије, која је заслужна што је овај занат уписан у Национални регистар.
Она тврди да је читав поступак још 2019. урађен на научној основи: на основу литературе и сагласности живих црепуљара који су потврдили да је занат познат као "ражањско црепуљарство".
- Пре два месеца неки су се досетили да је назив погрешан и беспотребно праве "случај".
Успели смо да сачувамо овај занат јер је основана и задруга па се сада и млади баве црепуљарством што гарантује будућност. Њихов пробуђени локалпатриотизам требало би да искористе практично и да и сами почну да се баве израдом црепуља - поручује др Биљана Ђорђевић Богдановић.
Уз њу, Војкан Радојевић (64) из Рујишта, један је од најзаслужнијих што је црепуљарство званично постало део нематеријалног културног наслеђа Србије. Он је један од два црепуљара који је несебично поделио своје знање и обучио чланице новоосноване задруге "Ражањке" да израђују црепуље. Он, међутим, сада тврди да није знао и да није био свестан да тиме помаже да црепуљарство изгуби свој идентитет.
- Никада се нико у Ражњу није бавио црепуљарством већ се зна да се оне праве у Рујишту.
Имамо и брдо одакле вадимо земљу од које их правимо, тако да нема логике да су то "ражањске" црепуље - каже Радојевић.
Он је занат научио од оца Живорада и то са само 15 година. Ни сам, како каже, не зна колико црепуља је досад направио, али тврди да их има на сваком континенту.
- Наше црепуље су јединствене јер се све ради ручно, нема никаве машине. Само снага у ногама да се земља умеси, а потом и снага руку да се црепуље обликују - вели мајстор Војкан.
Тврди да није знао шта потписује када је дао сагласност за назив "ражањске црепуље" али да се сада залаже да се неправда исправи. И у томе му помажу његови наследници.
Милена Јанковић, в. д. директора Туристичке организације Ражња каже:
- Идеја о заштити црепуљарства је племенита. Ми немамо никакав интерес да овај занат преотимамо већ желимо да га сачувамо од заборава.
ПОСАО БЕЗЕМЉАША И СИРОТИЊЕ
Некада се црепуљарством бавила сиротиња, они који нису имали земљу да је обрађују. За становнике Ражња и југа Србије они су били "црепуљари", а готово 70 одсто житеља Рујишта бавило се овим занатом. Црепуље су израђивали у бурдељима подно брда где су и копали земљу. Бурдељи су сада запуштени и већина их је пропала.