РОДЕ СА СРПСКИМ ИМЕНИМА: Домаћинство у Ковиљу има необичне кућне љубимце, мистерија овог краја (ФОТО)
Нико још није видео ни када дођу, ни када оду.
Роде су се опет вратиле у Ковиљ, место у Јужнобачком округу за које се може рећи да је најбогатије овим птицама селицама током топлих дана. Међутим, из једног сеоског домаћинства оне никад не одлазе, већ ту бораве током читаве године. Чеда и Зорица су кућни љубимци Милене Скорупан, живе у дворишту, ту проводе и лета и зиме, не марећи за врелом Африком.
Лекар из Covid амбуланте упозорава: Ово је неопходно примењивати током и након инфекције коронавирусом!
НЕ ДА СЕ ЈЕСЕЊЕ ПРОЛЕЋЕ ПА СЕ НЕ ДА! Температуре и до 25 степени, плус киша - познато када нас очекује промена времена
СПЦ И ВЕРНИЦИ ДАНАС СЛАВЕ ВЕЛИКУ СВЕТИТЕЉКУ: Према веровањима жене данас обавезно треба да ураде једну ствар
- Једну је унук донео пре осам година, била је јако мала и повређена. Успела сам некако да јој спасим поломљено крило, везала га танким концем и оно је зарасло. Од тада рода нигде не иде из дворишта и јако се везала за нас, друга је на имању четири године. Наденули смо им наша имена, одазивају се и регаују на наш глас, али су јако узнемирени ако дођу у контакт са другим људима, уплаше се - каже Милена.
Чедо је старији, а Зорица је млађа. Како каже ова Ковиљчанка, још увек нису постали љубавни пар иако би то они волели. У зимским данима ове две роде не чекају власнике да их нахране, већ саме кљуновима куцкају на врата и траже оброк.
- Хранимо их гирицама, млевеним месом, али обожавају и пилећи паризер. То им ситно насецкам и тако ручају. Навикла сам их чак и на кукуруз. Комшије често дођу да виде наше роде, у плану је да их обиђу и ученици једне основне школе. Зорица може да полети, али Чеда тешко. Мислим да кад би их пустили у природу да се уопште не би снашли. Слажу се добро и са кокошкама, псима и мачкама у нашем дворишту увек је весело - каже Милена.
Осим Чеде и Зорице које не лете у топлије крајеве, Ковиљ је место где скоро и да нема стуба електричне енергије, а да на њему роде нису свиле своје гнездо. Мештани овог села надомак Новог Сада са великом пажњом чувају и стари храст за који кажу да се у његовој крошњи налазило најстарије гнездо на Балкану, а и данас се ту могу видети ове дугоноге птице.
Према речима Ковиљчана роде много су важне за њихово село, јер им доносе много тога, а пре свега туристе. Прати их и мистерија, јер оне сваке године почетком марта долазе, а одлазе крајем августа. Али, још увек нико није видео ни када оду, ни када дођу. Само одједном освану у гнезду и то свака на свом.