"САМО СУ МЕ ПРЕПЛАВИЛЕ СУЗЕ" - Медицинска сестра о неописивим емоцијама и снази за бављење овим послом
Борба за дечји живот је најтежа
Маја Јокић (55), једна од najstarijihh медицинских сестара у Универзитетској дечијој клиници у Тиршовој, већ 34 година ради на Одељењу дијализе и трансплантације бубрега.
- Радити са децом је лепо, али када су она здрава! Много је тешко када гледате како се од малих ногу, због тешких болести, боре за живот! Најтеже ми је, и дан-данас, пада тренутак када родитељи морају да бирају и да потписују одлуку о животу свог детета, али и када заједно са њима, као донори, улазе у операциону салу - рекла је Јокић.
УРНЕБЕСНО! Усијале се друштвене мреже - човек тражио савет за кречење, али ово нико није очекивао (ФОТО)
ФАСЦИНАНТНА КРЕАЦИЈА - ЏИНОВСКИ ОПАНАК ИЗ КЛОКЕ: Уколико носите обућу број 60, оставиће на вас посебан утисак
"ХРПА СМЕЋА НА ТОЧКОВИМА": Зачуђујући оглас изазвао лавину коментара, овако је Босанац купцима препоручио свој аутомобил
Борба за живот
Иза себе има више од 120 трансплантација бубрега код деце и признаје да ни после толико година стажа не може да буде "имуна" на дечје сузе и њихову бол!
- Код нас долазе деца којој ви помажете да живе живот и да науче да живе са болешћу коју имају од малих ногу. Деца хронични болесници којима је потребна дијализа или трансплантација. Нажалост, ми њих не можемо потпуно да излечимо. Али зато смо ту да им олакшамо и да буде најбезболније. Ми се за децу везујемо, постајемо породица, јер они долазе годинама код нас. Градимо однос и виђамо их више него неку родбину. Некада се и наљутимо и грдимо их... Али, се исто тако заједно бодримо, шалимо, грлимо... Иза себе имам 120 трансплантација бубрега код деце. И само ми, који радимо на овом одељењу, знамо колико је тешка, тужна, болна и стресна таква операција и сама припрема - истиче Маја и наставља:
- Ти моменти, на сам дан трансплантације, дотакле би и најхладнијег човека. Одлуке родитеља о животу њихове деце, припреме, донирање органа које дају углавном маме, тате и баке... Морам признати да маме предњаче. Не зато што су оне храбрије, већ зато што тате остају да буду стубови породице, да раде, брину о њима. Мама је та која ће да буде са дететом у болници. А, онда када се заврши процедура долази на ред улазак у операциону салу. Уф, и сада се најежим од тих призора и напуне ми се очи сузама. Не постоји реч која може да опише емоцију тог дана. У салу улазе у исто време. И мајка и дете. Ћутке се гледају и свако брине за оног другог. Када се буде из анестезије мама пита за дете, а дете тражи мајку, пита где је, уплашено је, плачљиво... - објашњава она.
Мораш да радиш оно што волиш
На питање да ли би исти позив изабрала да може да врати време, са посебном емоцијом сестра Маја каже:
- Човек мора да изабере нешто што ће да воли, јер то ће радити целог живота. То сам и моје дете саветовала, јер сам и ја тако свој посао изабрала. Ја сам изабрала то што волим, бели мантил. И када бих опет била у ситуацији да бирам, изабрала бих овај позив, опет бих бирала педијатрију и рад са децом.
Затим се, ова хериона, присетила неких прича са одељења трансплантације које, каже она, у срце погађају.
- Сећам се једног дечака који није хтео ни лекове ни воду ни храну, све је одбијао, док не види свог тату, који му је, иначе, дао бубрег. На крају сам морала да одем по тату који се опорављао и имао велику рану, помогла му како би дошао до собе, да му се јави. Син се одушевио и од тог тренутка је све хтео. Само кад је видео свог тату! Исто памтим и дечака који је имао саобраћајну несрећу. Морао је на трансплантацију. Мајка је без поговора рекла да ће бити донор. Када је ушла у процедуру открили су јој канцер дојке. Ни то је није спречило да настави процес. Ишла је на хемиотерапије, зрачења, две операције, али је говорила да неће одустати и да ће свом детету дати бубрег. У међувремену је дете добило позив за трансплантацију од добровољног донора док се мајка лечила и тако му је живот спашен. Као Бог да их је погледао - изјавила је Јокић.
Најтеже је када губимо
На питање шта јој најтеже пада и после скоро 40 година радног стажа, храбра Маја признаје:
- Када дође до оног најгорег, када нас родитељи гледају и у нашем погледу траже утеху и сламку спаса, а ви не можете да их погледате. Немате снаге да им било шта кажете. Тешко је када дете дође ни не зна где је, када се уплаши апарата, игле, када тражи родитеље. Када се од рођења боре за живот и ви заједно са њима. Ни после толико година емоције не можете да угасите, не можете да останете имуни - закључује она.
Сестра Ивана: Тек се роде, а већ се боре за живот
На Међународни дан медицинских сестара у Дечјој клиници своје мишљење изнела је и педијатријска медицинска сестра Ивана Пивеш (33), која већ седам година ради на одељењу Неонаталне интезивне неге.
- Код нас долазе болесне, тек рођене бебе и то право из породилишта. Страшно је то када се тек родите, а већ морате да се борите за живот. То су мали људи који не знају да говоре, који не знају да кажу сестро имам температуру, боли ме, хладно ми је, хоћу маму, тату... Ви сте њима све. Ту сте да први видите када нешто није у реду, да их пресвучете, нахраните. Некада имате по 15 беба на одељењу, и све у глас плачу у исто време када дође време ручка. Ту је и онај моменат када мајка зове из продилишта и пита како је беба, а ви са друге стране знате да није добро - прича млада Ивана.
Ипак, најтеже јој пада, открива она, када се тек рођеној беби стање погорша и мора на респиратор.
- Сећам се једне ноћи - један сат ујутру, дечаку у инкубатору стање се погоршава, а мајка све то, скамењено гледа из бокса. У тренутку беби престаје срчани рад, монитор почиње да пишти и само чујем доктора који каже: "Ивана, трчите!" Не знам ни сама како сам за неколико секунди све поскидала са бебе - и електроде, иглу, инфзију... Само сам га зграбила и трчала колико ме ноге носе. По два степеника сам прескакала. Улетела сам у интезивну негу, колеге су одмах прискочиле у помоћ и беба је била спашена. После неколико месеци идем кроз ходник болнице и чујем како ме неко дозива. Окренем се, препознам маму и она каже беби: "Ова тета ти је спасила живот." Само су ме преплавиле сузе. И, то су ти тренуци за које живите и радите - закључила је Пивеш.